Испунио животни сан: Српски наставник отишао у Луганск да врати дуг Русији

Ово за Спутњик каже Светислав Стојановић, пензионисани професор математике из Вршца који од ове школске године предаје у Луганску. Управо је проглашен једним од пет најбољих иностраних наставника у Русији.

Кад је сазнао да је међу 165 кандидата, била му је част, а када је сазнао да је међу најбољих пет, био је пресрећан. Једнако је срећан, каже, што је престижно признање, које је 2021. установила Државна образовна организација Руско друштво "Знање", за најбољег наставника ове године добио Адријен Боке из Француске.

"Он ради као волонтер. Кући не може. Немогуће је да се врати у Француску док је ова њихова власт тамо, а не верујем да ће се ту ишта мењати. Запад је труо и кваран, то се неће побољшати. Срећа је што је мој колега добио руско држављанство, неће више бити апатрид. Има своју земљу која га цени и воли".

Професор Стојановић јако је везан за своју породицу, има брата близанца који је такође математичар, супругу, две ћерке, професоре енглеског језика. Од старије има три унука, а од млађе унуку. Месецима је припремао свој одлазак у Луганск, питали смо га како су реаговали кад им је саопштио да "одлази у рат", да се бори знањем.

"Био сам, наравно, свестан у какву ситуацију долазим, да су ту могуће свакојаке опасне ситуације и последице. Знајући то, одлуку сам донео сам. Обавестио сам само брата. Знајући где идем, нисам желео да оставим могућност да, ако се нешто ружно деси, могу на било кога другог да се љутим", каже.

Један од пет најбољих иностраних наставника у Русији, предавач у престижној "60. Гимназији" додаје да његова супруга и ћерке знају да нема спора кад нешто одлучи. У овој одлуци су га и подржале.

У свом новом животу прихватио је, каже, оно што су сви људи у Донбасу прихватили. Живи у интернату. Када је стигао крајем августа, дешавало се да нестане воде и струје, на више сати.

"Кад год се десило, ми сви гледамо према небу да нешто не долети. Али то је са померањем фронта готово сасвим престало. Памтим два, три долета беспилотњика, како их зову, то су дронови. То је потпалило неко складиште. Мојима нисам ништа око тога ни помињао, да се не секирају".

Има пет одељења, свако има по пет часова недељно, међу три пета разреда је једно спортско одељење са три клизачице и девет хокејаша. Преостали разреди имају по 30 и више ђака. Деца су, не само по узрасту, већ и по интересовањима специфична. И његов рад је специфичан, први пут је на руском језику.

"Са децом сам договорио да морамо да решимо три кључна питања, да подигнемо њихово професионално математичко знање, да се позабавимо питањима васпитања, моје и њихове сарадње. Треће је да они мени помогну да боље савладам руски, да ме исправе кад год примете да сам нешто погрешно рекао или прочитао".

Ученик који само што није ушао у осму деценију живота, све је бољи, још само понекад погреши акцентовање њихових презимена, али то је и разлог за смех у учионици, а смех је потребан, лечи и храбри.

Одавно је професор Стојановић савладао језик, јер деценијама чита математичке књиге на руском. Има их хиљаде, каже и додаје;

Додаје да деца завређују посебну пажњу. Разговара о њима, посебно о социјалним детаљима, са разредним старешинама да би имао бољи приступ. Он је у предности, ЛНР се, каже, дешава оно што смо ми преживели пре 30 година, уклапање људи из избегличких колона у средину у коју су доспели, не својом вољом, којима су животи прекинути.

"Луганск је град који је имао 500 хиљада становника пре рата, па се испразнио, а сада су се неки и вратили. Пуно је нових људи приспело који су избегли од некуда. Дошли су и због посла, немају где да живе, порушени су им домови. Али, сада се станови обнављају, огласи за посао су на свакој продавници, на сваком јавном месту".

Додаје да су брат и он највише љубави према Русији наследили од тате, са Русима и другим Совјетима заједно је од фашиста ослобађао Србију, увек им је о том народу говорио најпозитивније.

"Мама нам је исто причала, при ослобађању Баната пролазили су кроз њен Томашевац, она је тада имала 15 година, ујак је такође био ратник који је са Русима био на Сремском фронту и пре тога у позадини. Нисмо могли никада поверовати у глупости које са Запада допиру до нас о Русији, а љубав према тој земљи се родила раније. Чукундеда је ратовао са човеком по коме је настао Вронски из Ане Карењине. Сви су били на тој страни, како ћу ја другачије".

Професор кога ђаци зову Живанович, по имену његовог оца које се код Руса обавезно наводи, додаје да не верује у случајности, сада живи и ради у граду кога су Срби основали заједно са Русима.

Човек који живи своје снове има једну велику жељу, када уђе у Луганску Народну Републику, после месец дана истекне му виза. То му се толерише, његова улазница је срце, али се ипак плаши да га једног дана можда неће пустити да уђе.

"Тога се бојим и зато морам некако да средим овде боравак, држављанство не бих одбио, са задовољством бих га прихватио".