Овако др Срђа Трифковић, спољнополитички уредник америчког часописа „Кроникалс“ објашњава мотиве одласка ведете америчке спољне политике, бабице пронатовског украјинског недоношчета, Викторије Нуланд.
За Нуландову се може рећи да је у последњих двадесетак година направила богату дипломатску каријеру – између 2005. и 2008. била је амерички амбасадор при НАТО, да би после тога постала портпарол Стејт департмента.
Одатле је 2013. прешла на место помоћника државног секретара за Европу и Евроазију и тада је широј јавности постала позната као архитекта украјинског Мајдана. Ту је дужност обављала до 2017, а помоћник државног секретара била је од 2023. и на том месту задржала се до сада.
Фанатични антируски јастреб
Међутим, како Трифковић сматра, то што се понашала као фанатични јастреб, решена да се америчка политика према Русији константно заоштрава, дошло јој је главе. Контраофанзива кијевског режима, на којој је управо Нуландова инсистирала, завршила се неславно и сада су сви на Западу, не само Вашингтон, свесни стратешке низбрдице на којој се налазе.
„Сада је остало ту спознају преточити у политичке иницијативе пре него што буде касно за Украјину. То је и разлог одласка Викторије Нуланд“, објашњава Трифковић.
Наш саговорник не верује да ће у америчкој политици, након што Нуландова оде, наступити доба прагматизма и размишљања хладном главом. Међутим, сагледавање немогућности остваривања америчких апсолутистичких циљева биће вероватније.
Један од таквих, како Трифковић каже, унапред зацртаних циљева је и повратак на границе из 1991. након заустављања руске специјалне операције у Украјини. Такав циљ подразумева потпуни пораз Русије, што је немогуће.
„Мислим да ће, ако ништа друго, тај потенцијално прагматичнији приступ бити употребљен из простог разлога што, уколико се буде чекало на неко чудо, а чуда неће бити, председник Путин ће бити све мање мотивисан да прихвата неко компромисно решење које не би одражавало стање на терену“, сматра Трифковић.
Атавистичка русофобија Викторије Нуланд
У механизму америчке неоконзервативне иделогије, Викторија Нуланд није била толико точкић, колико трансмисиони каиш. Била је у извршном делу апарата власти, преносилац идеја које су неоконзервативни идеолози спремали иза сцене – представљала је трансмисију између неоконзервативних ставова и њихових претварања у политике Стејт департмента, каже Трифковић. Од агресије на СРЈ, преко обојених револуција и Мајдана, до сукоба у Украјини, све је подређено идеологији чији је Нуландова извршилац.
Зато је, како наводи, јако важно сагледати контекст из кога Нуландова потиче. Њен супруг је Роберт Кејген, један од кључних аутора који су утицали на неоконзервативни покрет у САД.
„Он је, заједно са Вилијамом Кристолом, још 1996. написао чланак под називом „Беневолентна глобална хегемонија – предлог неорегановске спољне политике“. Ту имамо манифест покушаја да се оствари монополарна хегемонија САД“, објашњава Трифковић.
Ретко се брачни парови толико слажу у политичким ставовима, али Нуландова и Кејген се у потпуности слажу, додаје он. А ти ставови заснивају се на, како каже, атавистичкој русофобији.
„Неоконзервативци би сви листом радије да свет нестане у нуклеарном холокаусту, него да Америка, дефинисана на њихов специфичан начин, више не буде глобални хегемон“, констатује Трифковић.
Америка какву је виде неоконзервативци нема везе са визијом „очева оснивача“, ту нема концепта националног интереса који би био базиран на прагматично дефинисаним интересима обичних људи. Постоји само чиста идеологија и спремност на ризик до крајњих граница уколико иоле постоје отпори њиховом пројекту, објашњава наш саговорник.
Како је Викторија Нуланд претворила ЕУ у америчког вазала
У том духу, Нуландова је сматрала да се у ескалацију сукоба са Русијом не иде довољно енергично, а не би требало да чуди ни када се, током разговора са сарадницима непосредно након организовања Мајдана,на Европску унију обрушила најгорим псовкама.
„Са том чувеном реченицом, она је сажела однос САД према европским „савезницима“ од почетка украјинске кризе – другим речима, њихово срубљивање на ниво сателита“, коментарише Трифковић.
Као последицу те реченице данас имамо деиндустријализацију Европе, пре свега Немачке, додаје он.
„То што је тада показала „средњи прст“ Европској унији, сада је дошло на наплату и до изражаја, кроз потчињен однос Брисела према Вашингтону“, закључује Трифковић.
Подсећамо, подсекретарка за политичка питања САД Викторија Нуланд обавестила је државног секретара Ентонија Блинкена да намерава да напусти ту функцију и оде у пензију, саопштено је из Блинкеновог кабинета.
У кратком и штуром саопштењу, Блинкен је навео да је Нуландова „персонификовала посвећеност председника Бајдена да врати дипломатију у центар наше спољне политике и оживи америчку глобалну политику и лидерство у кључном тренутку за нашу нацију и свет“.