Да је реч о изузетном делу у коме је детаљна анализа друштвених и културних прилика друге половине 20. века поткрепљена мноштвом чињеница, сведочи и недавна награда „Димитрије Богдановић“ за 2023. годину која се одељује за најбољу књигу из области хуманистичких и друштвених наука.
Књижевост и политика
Тврдњу да је у производњи културних значења књижевност код нас увек имала прворазредну улогу, Весна Тријић поткрепљује самим својством књижевног дела које увек посредује друштвена и политичка питања карактеристична за епоху у којој оно настаје.
„Није свако књижевно дело тенденциозно, али оно може да буде читано као да јесте неко симболичко разрешење постојећих друштвених сукоба. То не значи да ће свака књижевна критика као одговор на књижевно дело значити његову политичку инструментализацију, али значи да сви ови текстови посредују – некада свесно, некада несвесно – оно што се у самој стварности догађа. И мада није свако дело унапред политички промишљено, постоје она која јесу стварана тако да буду друштвено и политички употребљива“.
Данило Киш
© Фото : Спутњику уступила редакција Архипелага
У књизи је дат историјат не само књижевности него и друштвеног живота, с тим што је њен акценат стављен на „полемику века“ насталу по објављивању Кишове „Гробнице за Бориса Давидовича“. Она показује како је та полемика готово природно проистекла из неких вишедеценијских процеса који су уводили идеолошке и политичке елементе, али и личне амбиције у саму књижевност.
„Мој циљ је био да проучим и протумачим поетичке односе између Данила Киша и Бранимира Шћепановића, али је било неопходно да најпре расветлим књижевно-историјски контекст. А он је веома сложен и веома противречан и због тога сам са нарочитим опрезом свему томе приступала. Грађа није била недоступна, имам сведочења релевантних савременика догађаја, учесника у догађају, објављене су преписке, мемоари, архивска грађа самог Удружења књижевника… Опрез је постојао нарочито због тумачења тих догађаја од стране самих аутора Киша и Шћепановића. Након `Часа анатомије` дошло је до радикалне промене у начину на који су они третирани, како су у историји наше књижевности позиционирани. Док су они као књижевници стасавали – а афирмисани су средином шездесетих година истовремено као чланови једне неформалне групе књижевника у којој су осим њих двојице били и Мирко Ковач, Филип Давид и Борислав Пекић – увек су били посматрани као најзначајнији представници те генерације, истовремено као антиподи, с тим да је у књижевној критици блага предност давана Шћепановићу.
Лом после Часа анатомије
После `Часа анатомије` дошло је до потпуног лома, до потпуног преокрета. Бранимир Шћепановић је на разне начине - у ствари следећи онај наратив који постоји у `Часу анатомије` - омаловажаван писац чије проучавање није било пожељно. У том запаљивом политичком контексту Киш је унапред осуђивао све оне који би читали или тумачили Шћепановића као следбенике Драгана Јеремића што је у ствари била увреда. Као што је на неки начин убеђивао глумце да не учествују у филмовима који би били снимани по Шћепановићевим делима. Он није желео само да га уништи као писца већ и да на сваки начин спречи да његово дело има будућност и у томе је успео. Зато је било неопходно да пре поетичких поређења, поређења приповедних поступака, књижевних дела између којих постоје одређене аналогије, расветлим сам књижевно-историјски контекст. Да се што непосредније суочим са самом том првобитном стварношћу, са чланцима који су у то време били штампани, са писмима која су у то време била слата, и да покушам да разумем логику тог њиховог сукоба који је на крају имао далекосежне последице“.
А на почетку тог сукоба стоји једно готово књижевно братство, каже Весна Тријић и подсећа да је Киш управо са Шћепановићем први пут ушао у Удружење књижевника које је већ тада радило у сагласју са политиком – о чему говори и Кишова изјава да је УКС место за решавање социјалних и стамбених проблема писаца.
„Као и остала удружења и УКС је у ствари припадало политички осмишљеним организацијама. То су биле организације које су и пре Устава из 1974. и оног парцелисања државе пројектовале то решење - распад Југославије и формирање нових нација – црногорске, македонске, бошњачке. То су били производи комунистичке идеологије која је још давно пре Другог светског рата планирала распад Краљевине Југославије и при том оптуживала српски народ за хегемоне амбиције. Тако да је борба против српског национализма природно и била циљ рада Комунистичке партије, нарочито у овом периоду.“
Један од догађаја који то потврђује је и реакција српских писаца на Декларацију о хрватском језику коју су најоштрије осудили људи из власти у Србији. Српски писци су названи националистима а њихов утицај – малиган и погубан.
„Латинка Перовић их је тада означила као ранковићевце и као `појаву коју треба сасећи у корену`. То је тај милитантни речник који је њима био својствен. Писци који су потписали Предлог за размишљање, попут Пекића и Шћепановића били су позивани на појединачне разговоре под претњом да ће на разне начине бити избачени из књижевног живота. Шћепановић је био међу онима који су свој потпис убрзо потом и повукли. Али постоји непосредна веза, један ток који од Предлога за размишљање и критике уређивачке политике `Књижевних новина` води до чувеног Кишовог интервјуа `Доба сумње` из 1973. а онда ка `Часу анатомије`. То је једна логика културног кретања која је политички мотивисана и чији је производ на самоме крају - `Час анатомије`.
(Цео интервју са Весном Тријић погледајте у видео прилогу)