Признајте, ово вам је моја мама испричала: Јасминка Петровић о поверењу које рађа књиге
© Фото : Спутњику уступио Креативни центар
Пратите нас
Одавно сам схватила да су мени књиге средство, а не циљ и да, по објављивању, посебно уживам у разговорима са децом. То је као да дођем на чист планински извор, њихови коментари су толико искрени и честити. Кажу ми „Јасминка, ово је досадно“ или „Јасминка, ово је као у мојој кући, признајте да вам је ово моја мама све испричала“.
То је тренутак када аутор зна да је успео да чује децу, да их осети, да су му поверовали, каже за Спутњик Јасминка Петровић.
Прва књига једне од наших најзначајнијих књижевница за децу „Гига прави море“ недавно је објављена у новом руху, три деценије после првог издања. Прича која је давне 1996. године освојила најмлађе и текстом и илустрацијама Добросава Боба Живковића (чиме је и отпочела сарадња овог препознатљивог двојца) сада је обогаћена цртежима Ане Петровић. Смештена у ратне године, у реалност бремениту тегобама као што су избеглиштво, болест и смрт, ова прича о пријатељству два дечака ипак успева да превазиђе све пошасти које долазе из света одраслих. Да би се то постигло потребна је чиста и снажна дечја машта, али и љубав из које се и рађа жеља да се најбољем другу за рођендан – поклони море.
Јасминка Петровић: Уживам у разговорима са децом
© Sputnik
Деца величанствена, а ми себични
„Сви смо свесни колико смо ми одрасли себични, неосетљиви, колико нисмо у стању да дигнемо ручну и да помислимо на децу која су поред нас. „Гига“ се догодио када сам једног дана отишла да видим како се то мој син игра са својим другом Гигом иза зграде, како изгледа та њихова прашума, море, планина, о чему ми је стално причао. Очекивала сам да видим бар неку земљу и лишће, неке кутијице… Међутим, ничега није било, само три дрвца. А они су ми узбуђено објашњавали шта све ту има, чак и снега на врху планине. Схватила сам - они то виде. И у тренутку сам помислила, Боже, колико су деца величанствена, колико је њихова моћ за машту и игру јака. А „напољу“ су већ кренуле вести, ружни догађаји… И то се код мене склопило у једну тачку. Тако сам села и написала Гигу, писала сам некад руком, некад на писаћој машини, јер је то било много пре компјутера. Брзо сам написала ту причу, али ми је било потребно две године да је понудим неком за објављивање“, открива Јасминка Петровић.
Шта се деси кад одрастемо – питање од милион долара
Једно од важних питања која ова само наизглед дечја прича отвара јесте шта ми то учинимо па се та таква машта, радост, отвореност изгубе на путу ка одрастању и углавном нестану у свету одраслих - шта нам то учини свет али и ми самима себи. Јасминка Петровић каже да је то питање за којим трага у свим својим књигама.
Једно од важних питања која ова само наизглед дечја прича отвара јесте шта ми то учинимо па се та таква машта, радост, отвореност изгубе на путу ка одрастању
© Фото : Спутњику уступио Креативни центар
„То је питање од милион долара и не знам да ли ико уме на њега да одговори. Али, веома је важно да сви то освестимо, схватимо да ако желимо да наша будућност буде пристојна – треба да будемо пристојни према деци. Треба да учинимо да се касирка, уместо да се издере, осмехне детету и буде љубазна, јер само тако ће му тај дан бити пријатан. Ми мислимо да је потребан огромни напор, а у ствари, то су увек неке мале ствари.“
А да би деца поверовала у причу потребна је искреност и верно приказивање ствари, без обмањивања, напомиње наша награђивана књижевница за децу.
„Један дечак ми је рекао да воли моје књиге зато што пишем онако како јесте и ништа не улепшавам. Много ми је пријао тај одговор. Знате, у овом нашем свакодневном лудом животу обично прескачемо оно што је највредније – посвећеност деци која подразумева разговор, ослушкивање, присуство… Али, иако знамо да су они наши дијаманти и највредније од нас, ми ћемо ипак пре да се јавимо шефу да му нешто саопштимо, него што ћемо свом детету да одговоримо на питање.“
Да не улепшава, потврђује ауторка и у књизи „Гига прави море“ јер даје јасну слику околности које раде против деце: ту је и болесна мама која на крају умире, отац алкохоличар који је груб, тата којег сматрају кукавицом зато што није отишао у рат… И, колико год била сурова таква „подлога“ живота у којем треба да расте неко дете, ова прича показује да је и тада могуће радовати се.
„Знамо да су и из логора људи излазили и настављали своје животе. Знамо и да деци умиру баке, деке, родитељи… то све постоји. Оно што је важно јесте да, када се то догоди, та деца добију подршку од нас који смо ту. Кад причам с децом, питам их шта значи подршка, а они кажу – кад ми неко каже `можеш ти то`, кад каже `успећеш`. То су дечји одговори. Такође смо кроз разговоре заједно дошли и од тога да је подршка некад и да ћутиш, само да неком спустиш руку на раме. Много је важно препознати тај тренутак и да онај поред нас осети да смо ту. То је и деци важно. Верујем да је некада један осмех и рука у руци довољан да олакша бол и помогне да се нека трагична ситуација превазиђе. Цела идеја ове књиге за мене лично је била катарзична. И можда је неумесно да кажем, али ја кад је читам – плачем. Јер видим ту децу колико су храбра, јака, колико успевају да превазиђу. Свесно сам избегла да им дам имена, они имају надимке па тако не знамо где се они налазе. Нека буду било где у свету, једноставно, то је нешто што се на нашој планети дешава.“
Кад причам с децом, питам их шта значи подршка, а они кажу – кад ми неко каже `можеш ти то`, кад каже `успећеш`.
© Фото : Спутњику уступио Креативни центар
За књигу „Гига прави море“ одавно је примећено да је испричана тако да јој се, док је читају, деца радују, а старији плачу. Јасминка Петровић признаје да тек сада у правом смислу као писац стоји иза ње.
„Свих ових година имала сам осећај да је потребно да прође време да би се десило ово друго издање. Било је потребно да ја порастем, да сазрим, да ја прихватим Гигу. Чини ми се да те 1996. године, ни ја нисам стигла ту књигу да доживим. Сад стојим иза ње, могу о њој да говорим, могу то своје искуство да поделим и са одраслима и са децом. Могуће је, такође, и да је сад друштво сазрело - тад смо још увек били ошамућени у оним лудим годинама - и да је требало време да из других углова погледамо на тај период.“
Да би сазнала шта деца мисле, осећају, желе, шта их тишти Јасминка одлази у школе, разговара са њима, прави радионице... Оно што сазна касније на препознатљив начин транспонује у приче и романе који су баш због тога тако реални и допадљиви.
„Ја сам у једном тренутку схватила да су мени књиге у ствари средство, да нису циљ. И да посебно уживам, након што је књига објављена, у разговорима са децом. А деца су жељна разговора. Школе имају сурови програм, тако да не стижу да разговарају. Родитељи од јутра до мрака раде два- три посла, такво је време, а деца траже да причате с њима. Од школских библиотекара чујем да деца често дођу код њих, седну и почну да причају. Е, то је негде мој задатак, а књига нам је само повод за разговор. Најважније је да ми одрасли умемо да их чујемо, да се не увредимо ако нам кажу неку примедбу. Али, некад имам утисак да смо ми сви у некој видео игрици и да је питање ко ће остати до краја игре са оним архетипским особинама људскости - да поштујемо и волимо једни друге, да их разумемо, да их додирнемо, да им кажемо `браво`. Деца нас на то опомињу, то је оно што нам поручују.“
