„Кина је очигледно највећи изазов са којим се суочавамо. Овде се ради о великим улагањима у модернизацију њихових оружаних снага, ради се о покушајима да се контролише наша инфраструктура. На неки начин Кина нам се приближава. Видимо их у Африци, видимо их на Арктику, видимо да покушавају да контролишу нашу критичну инфраструктуру. Идеја да апострофирамо Русију, а да истовремено не обраћамо пажњу на Кину или обрнуто, јесте бесмислена“, поручио је генерални секретар НАТО.
Чега се плаши НАТО
Још је и направио паралелу између данашњих дешавања у Украјини и колико сутра сличног развоја ситуације на Тајвану. Подразумева се, у контексту „НАТО погледа на свет“.
А какав је тај поглед на свет, најбоље сведочи цитирано објашњење како се Кина „на неки начин приближава“ НАТО.
Односно, смисао овог објашњења био је да се укаже на кинеско приближавање границама НАТО. И због тога је НАТО уплашен. Јер, Кина је агресивна, она шири географски опсег свог присуства. Ено их Кинези у Африци, до Арктика су стигли, Блиски исток се не мора ни спомињати. У свему томе, НАТО је невин. НАТО је само одбрамбени савез који све више брине о глобалној безбедности.
Наравно, осим међу пробраном публиком, тезе генералног секретара НАТО тешко могу бити прихваћене. Сарадња Пекинга са афричким земљама датира још од седамдесетих година двадесетог века када је управо због инсистирања држава глобалног југа Народна Република Кина преузела место у УН од Тајвана (такозвана Република Кина). Америчкој стратегији одржавања Чанг Кај Шека као легитимног представника (све)кинеских интереса једноставно је истекао рок трајања, она је постала неодржива у новонасталим околностима (на које је можда и пресудно утицала деколонизација након које се рапидно повећава број чланица УН) у међународним односима.
Током деценија, кинеско – афричка сарадња је раширена и интензивирана, добила је сасвим нове елементе. Кина је данас убедљиво највећи инвеститор у Африци и најзначајнији спољнотрговински партнер за 38 oд 54 афричке државе. На Арктику Кина постаје присутна захваљујући стратешком споразуму са Русијом, који је склопљен ради развоја Северног морског пута. Нова рута у поморској трговини, краћа од уобичајених, представља огроман потенцијал за глобални развој. Инфраструктура се гради у склопу спровођења иницијативе Појас и пут, пројекта какав у свету није виђен још од Маршаловог плана.
Америка у кинеском комшилуку
Шта је у свему томе спорно? Где је ту проблем? Кога Кинези угрожавају? Какве то везе има са НАТО?
Истовремено, америчко наоружавање Тајвана које траје деценијама, ратови на кинеским границама у Кореји и Вијетнаму, војно присуство у Јапану, успостављање СЕАТО (који је колоквијално назван и „пацифички НАТО“), па све до осмишљавања последњег формата КВАД, нису докази о дефанзивности колективног Запада.
Напротив. САД никада нису одлазиле из кинеског комшилука, заједно са савезницима и вазалима упорно и стрпљиво већ дуже од пола века спроводе геополитичку замисао о ограничавању Кине. А било је и неуспешних покушаја изазивања унутрашњих криза у континенталној Кини, од Хонг Конга, преко Синкјанга до Тибета. Кина је све то издржала и у новонасталим околностима у међународним односима, које је у великој мери и сама креирала, почела да игра све значајнију улогу.
Кроз мултилатералне формате (попут БРИКС), али и билатералну сарадњу са Русијом преко које ствара равнотежу снага у светској политици, Кина се појављује као реална алтернатива Сједињеним Државама у сваком погледу. То значи и да су Кинези „локомотива“ политичких, економских и бројних других промена у глобалним размерама.
Кина никоме не прети
САД су изгубиле примат, у пословима глобалног управљања колективни Запад сада се мора договарати са Пекингом. И не само са Пекингом, али им ово најтеже пада.
Нису Кинези никоме претња. Да јесу, тако би их доживљавали и у Африци, и у Русији, и на Блиском истоку и у свим оним земљама укљученим у Појас и пут. И што је посебно важно, са Кинезима се још може разговарати. На начин и у мери како се са Русима могло разговарати до позне јесени 2021. године.
Оно што ради Јенс Столтенберг, а претпоставка је да то онда представља и визију целокупног НАТО, невероватно је опасно и на концу ствари – глупо.
По истој методологији како је од Русије направио непријатеља, НАТО сада и од Кине прави непријатеља. Последице првог чина, који се одиграо на релацији НАТО – Русија видљиве су у Украјини. Последице овог другог чина, који се изгледа припрема и тиче се релација НАТО – Кина, могу бити далеко, далеко драматичније.