Проникао у душу Србије, веровао у добро, стварао вечност: Урош Предић у Галерији САНУ

Овога пута две институције спојио је уметник Урош Предић (1857-1953), који је током читавог свог дугог и стваралачки изузетно плодног живота био нераскидиво повезан са Матицом српском и САНУ.

Цртеж, интелктуалност, академски постулати и вера у добро, лепо и истинито су одредили Предићеву личност и навели ауторе да изложбу наслове „Урош Предић – достојанство свакидашњице“:

„Насликао је највећи број религиозних представа у нашој средини, а заправо је представио свет око себе – реалан, на позитивистичким начелима устројен, свет који је видео, свет својих рођака и пријатеља, свет природе и обичног човека коме је дао непролазну ауру оностраности“.

Борозан наглашава да је Урош Предић био „уникатна појава без узора и следбеника, чудновата и комплексна личност“:

„Преводио је из главе Дантеа на италијански, Бранка Радичевића на немачки, исправљао Лазу Костића и његове преводе Шекспира на енглески - ренесансни појединац у доба које је галопирало другим током“.

Борозан каже да је било тешко од скоро 1.700 слика издвојити дела за изложбу:

„Предић је живео скоро 100 година, стварао више од осам деценија и остао је запамћен као највољенији српски сликар култних жанр представа које сви знамо, као сликар патриотских икона од којих је најпознатија 'Косовска девојка'. Сликар је и сентименталних представа деце - једна врста пандана чика Јови Змају у нашој свести. Али оно што није довољно познато широј јавности јесте да је Предић био дубоко мисаони појединац, изразити интелектуалац и индивидуалац. Стално је бежао од гужве, вреве и људи, а тај свет га је стално тражио“.

Предић је и последњи велики православни иконограф:

„Ако тражимо посебност Предића, поред портретног сликарства и његовог оштраг ока да проникне у душу појединца кога приказује а да не изостави социјални статус, онда је то засигурно религиозно сликарство где је он у рангу највећих евреопских сликара 19. и првих деценија 20. века. Генеза његовог религиозног сликарства је рефлексија његовог бића. Скептичан, циничан, песимистичан, али истовремено и религиозан, човек који је тражио да се сахрани по православном обреду. Неретко кокетирајући са разним интелетуалним новотаријама, које су долазиле до границе православља попут Шопенхауерових идела, тај исти Предић је оставио највећи број религиозних представа у нашој средини и то не само за цркву, него и за грађанство. Ако опет тражимо уметника чију су икону славску морали имати све угледније српске грађанске породице, онда је то Предић, а неке од тих капитланих слика се налазе и у Галерији САНУ“.

Борозан истиче да је Предић био поетични сликар дечијих игара, али истовремено бритак ум који је на активистички начин раскринкавао социјалну неправду:

„Био је веома осетљив на социјалну неправду, на класне дивергенције које су се почеле рађати у његово доба све до успона капитализма и његовог раслојавања. Био је противник модернизације, а истовремено увек у том модерном свету“.

Коаутор изложбе је истакао и Предићево друговање са великим уметницима какви су били Ђока Јовановић, Паја Јовановић, Марко Мурат, пријатељства са великим и угледним магнатима као што је Дунђерски, Вајферт, Никола Спасић, као и сликање портрета великих уметника, композитора, књижевника попут Лазе Костића.

„Предић је до краја живота веровао, понекад са сумњом, понекад резигнирано, понекад ламинтирајући над садашњошћу, у покушај преображаја друштва. Његово сликарство је дубоко скептично, али и настало на идеалима просветитељства и тежње да заједница може да се промени лепим и поучним“.

У Галерији САНУ изложена су дела из Галерије Матице српске, Српске академије наука и уметности, Народног музеја Србије, Народног музеја Зрењанин, Матице српске, Српске православне цркве, Музеја града Београда, Факултета ликовних уметности у Београду.

Коауторка изложбе Снежана Мишић скреће пажњу на три дела која до сада нису била излагана – „Тајна вечера“ и „Васкрсење Лазарево“ из приватних колекција и „Представа светог Димитрија“ из Фонда Библиотеке САНУ:

„Желели смо да покажемо животне и стваралачке просторе Уроша Предића - Орловат, Беч и Београд, који су га обликовали и пресудно утицали на његово уметничко стваралаштво. У Бечу је завршио Академију уметности и напустио место асистента вративши се у своју отаџбину. Изложили смо два рада за која је био награђен на академији – 'Старац са брадом' и чувену 'Надурену девојчицу', која је 'Мона Лиза' наше колекције. Настала 1879, од те слике се готово до краја свог живота није одвојио и 1949. године одлучио је да је поклони Матици српској. У писму наводи да испуњава своју давнашњу жељу, али да није могао све те деценије да се опрости од ње јер је желео да је гледа у свом атељеу“.

Као хроничар грађанске елите 19. и прве половине 20. века урадио је око 1.000 портрета, а изложба у САНУ завршава се портретима краља Петра и Александра Првог Карађорђевића и композицијама великог формата са представама светог Ђорђа и светог Николе, најчешћих светитеља на његовим делима.

Мишић посебну пажњу скреће на две композиције – „Свети Никола спасава бродоломнике“ и „Свети Никола и патријарх Лукијан“ (из Патријаршиског двора), као и на панораме Београда које је сликао током Првог светског рата повлачећи се у свој свет идеала како би се сачувао од ратних страхота.

Изложба у Галерији САНУ може се погледати до 26. маја уз стручна вођења, предавања и програм за децу.

Погледајте и: