Проникао у душу Србије, веровао у добро, стварао вечност: Урош Предић у Галерији САНУ
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Пратите нас
Изложба „Урош Предић – достојанство свакидашњице“ аутора Снежане Мишић и Игора Борозана, биће отворена 12. марта у Галерији Српске академије наука и уметности, као наставак сарадње те институције и Галерије Матице српске на промоцији националне уметности и културне баштине.
Овога пута две институције спојио је уметник Урош Предић (1857-1953), који је током читавог свог дугог и стваралачки изузетно плодног живота био нераскидиво повезан са Матицом српском и САНУ.
Достојанство свакодневног живота
„Ова изложба говори о достојанству свакодневног живота појединаца које је Предић обавио у једно онострано више чулство, какав је и он сам био – перфектни џентлмен и један дубокоумни интелектуалац који је сликама манифестовао рефлексију свог бића и друштва у коме је живео, а оно се преображавало јер је Предић рођен у Аустријском царству, школован у Аустроугарској, преживео мене и преображаје Краљевине Србије и Краљевине Југославије, да би дубоко поштован преминуо у новој социјалистичкој стварности Титове Југославије“, истиче Игор Борозан.
Цртеж, интелктуалност, академски постулати и вера у добро, лепо и истинито су одредили Предићеву личност и навели ауторе да изложбу наслове „Урош Предић – достојанство свакидашњице“:
„Насликао је највећи број религиозних представа у нашој средини, а заправо је представио свет око себе – реалан, на позитивистичким начелима устројен, свет који је видео, свет својих рођака и пријатеља, свет природе и обичног човека коме је дао непролазну ауру оностраности“.
Урош Предић у свом атељеу: Уникатна појава без узора и следбеника, чудновата и комплексна личност
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Борозан наглашава да је Урош Предић био „уникатна појава без узора и следбеника, чудновата и комплексна личност“:
„Преводио је из главе Дантеа на италијански, Бранка Радичевића на немачки, исправљао Лазу Костића и његове преводе Шекспира на енглески - ренесансни појединац у доба које је галопирало другим током“.
Између две вечности
„По мом рачуну, дакле, настаје сваког дана не само једно ново столеће, него читава нова вечност, док у исти мах престаје по једно старо столеће, стара вечност. Ја се осећам, дакле, не само у простору као средиште ове васионе, него и погледом на време ја стојим увек у среди између две вечности“, рекао је Урош Предић.
Борозан каже да је било тешко од скоро 1.700 слика издвојити дела за изложбу:
„Предић је живео скоро 100 година, стварао више од осам деценија и остао је запамћен као највољенији српски сликар култних жанр представа које сви знамо, као сликар патриотских икона од којих је најпознатија 'Косовска девојка'. Сликар је и сентименталних представа деце - једна врста пандана чика Јови Змају у нашој свести. Али оно што није довољно познато широј јавности јесте да је Предић био дубоко мисаони појединац, изразити интелектуалац и индивидуалац. Стално је бежао од гужве, вреве и људи, а тај свет га је стално тражио“.
Скептичан, циничан, песимистичан, али истовремено и религиозан
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Предић је и последњи велики православни иконограф:
„Ако тражимо посебност Предића, поред портретног сликарства и његовог оштраг ока да проникне у душу појединца кога приказује а да не изостави социјални статус, онда је то засигурно религиозно сликарство где је он у рангу највећих евреопских сликара 19. и првих деценија 20. века. Генеза његовог религиозног сликарства је рефлексија његовог бића. Скептичан, циничан, песимистичан, али истовремено и религиозан, човек који је тражио да се сахрани по православном обреду. Неретко кокетирајући са разним интелетуалним новотаријама, које су долазиле до границе православља попут Шопенхауерових идела, тај исти Предић је оставио највећи број религиозних представа у нашој средини и то не само за цркву, него и за грађанство. Ако опет тражимо уметника чију су икону славску морали имати све угледније српске грађанске породице, онда је то Предић, а неке од тих капитланих слика се налазе и у Галерији САНУ“.
„Косовка девојка”
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Осетљив на социјалну неправду
Борозан истиче да је Предић био поетични сликар дечијих игара, али истовремено бритак ум који је на активистички начин раскринкавао социјалну неправду:
„Био је веома осетљив на социјалну неправду, на класне дивергенције које су се почеле рађати у његово доба све до успона капитализма и његовог раслојавања. Био је противник модернизације, а истовремено увек у том модерном свету“.
Коаутор изложбе је истакао и Предићево друговање са великим уметницима какви су били Ђока Јовановић, Паја Јовановић, Марко Мурат, пријатељства са великим и угледним магнатима као што је Дунђерски, Вајферт, Никола Спасић, као и сликање портрета великих уметника, композитора, књижевника попут Лазе Костића.
Као хроничар грађанске елите 19. и првих деценија 20. века урадио око 1000 портрета
© Sputnik / Лола Ђорђевић
„Предић је до краја живота веровао, понекад са сумњом, понекад резигнирано, понекад ламинтирајући над садашњошћу, у покушај преображаја друштва. Његово сликарство је дубоко скептично, али и настало на идеалима просветитељства и тежње да заједница може да се промени лепим и поучним“.
Три до сада неизлагана дела
У Галерији САНУ изложена су дела из Галерије Матице српске, Српске академије наука и уметности, Народног музеја Србије, Народног музеја Зрењанин, Матице српске, Српске православне цркве, Музеја града Београда, Факултета ликовних уметности у Београду.
Тајна вечера - једно од три дела која до сада нису излагана
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Коауторка изложбе Снежана Мишић скреће пажњу на три дела која до сада нису била излагана – „Тајна вечера“ и „Васкрсење Лазарево“ из приватних колекција и „Представа светог Димитрија“ из Фонда Библиотеке САНУ:
„Желели смо да покажемо животне и стваралачке просторе Уроша Предића - Орловат, Беч и Београд, који су га обликовали и пресудно утицали на његово уметничко стваралаштво. У Бечу је завршио Академију уметности и напустио место асистента вративши се у своју отаџбину. Изложили смо два рада за која је био награђен на академији – 'Старац са брадом' и чувену 'Надурену девојчицу', која је 'Мона Лиза' наше колекције. Настала 1879, од те слике се готово до краја свог живота није одвојио и 1949. године одлучио је да је поклони Матици српској. У писму наводи да испуњава своју давнашњу жељу, али да није могао све те деценије да се опрости од ње јер је желео да је гледа у свом атељеу“.
„Надурена девојчица”: Слика од које се готово до краја живота није одвајао
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Као хроничар грађанске елите 19. и прве половине 20. века урадио је око 1.000 портрета, а изложба у САНУ завршава се портретима краља Петра и Александра Првог Карађорђевића и композицијама великог формата са представама светог Ђорђа и светог Николе, најчешћих светитеља на његовим делима.
Мишић посебну пажњу скреће на две композиције – „Свети Никола спасава бродоломнике“ и „Свети Никола и патријарх Лукијан“ (из Патријаршиског двора), као и на панораме Београда које је сликао током Првог светског рата повлачећи се у свој свет идеала како би се сачувао од ратних страхота.
Изложба у Галерији САНУ може се погледати до 26. маја уз стручна вођења, предавања и програм за децу.
Погледајте и:
