Тим речима Иса, главна јунакиња романа „Светлије од мене“ холандске књижевнице Дидо Михилсен, охрабрује себе у одлуци да крене у бележење своје животне приче.
Михилсен, гошћа београдске издавачке куће „Клио“, у свом првом роману доноси животну причу своје чукунбабе, рођене Индонежанке са острва Јава, која се супроставила законима своје касте и из страха од наметнутог брака постала „њаи“ - домаћица и конкубина холандског колонизатора, изгубивши сва права попут робиње.
„Из албума своје мајке сазнала сам за Ису. Она је сакупљала фотографије о свом животу и на првој фотографији је била моја чукунбаба. Тада сам се заинтересовала за њену судбину. Нисам успела да сазнам много о њој, али јесам о женама које су биле истог положаја као и она и које су делиле њену судбину. Сазнала сам да је мој деда написао причу 'Њаи Иса' и онда сам решила да то име употребим и за своју јунакињу“, каже Дидо Михилсен за Спутњик.
Баба и деда су јој оставили велику архиву о животу у време када је Индонезија била под влашћу Холандије, гледала је филмове који се баве тим временом, доста је истраживала па чак и посетила палату у Џакарти, затворени град у коме је Иса рођена, а који се није много променио.
Дидо Михилсен
© Sputnik / Марија Јаковљевић
Жена је ствар без права
Михилсен је знала да је мешовите крви, али је та чињеница није толико заокупљала док није открила причу својих предака:
„Сад знам да вучем корене из две културе – индонежанске и холандске. Лепо је знати да потичеш из тако богате културе. Открила сам да сам у свом васпитању имала много више индонежанских елемената него што сма их била свесна. Мој отац је такође пола Холанђанин, пола Индонежанин и открила сам и о његовој прошлости занимљиве детаље“.
У свом првом роману, награђеном признањем холандских књижара, Дидо Михилсен приказује на први поглед егзотичан живот на острву Јава у другој половини 19. века, богату културу испуњену причама и митовима које се преносе са колена на колено, али и свет обесправљених жена.
„За разлику од британске колонијалне власти, холандска власт је подржавала и поспешивала држање конкубина које су често називане 'ормар' или 'речник' што говори довољно о њиховом положају и непоштовању њих као људских бића“, каже наша саговорница.
Из албума своје мајке сазнала сам за Ису. Нисам успела да сазнам много о њој, али јесам о женама које су биле истог положаја
© Фото : Спутњику уступио "Клио"/Приватна архива књижевнице Дидо Михилсен
Боље заборави на мајку
Михилсен је пишући књигу „Светлије од мене“ желела да да глас свим безименим и заборављеним женама:
„Иса је у једном тренутку схватила да је себе поништила у потпуности и да када умре нико неће знати за њено постојање, чак ни њена деца. Зато је решила да исприча своју причу. Ја сам усвојила две девојчице из Кине и ово је мој начин исказивања поштовања и њиховим биолошким мајкама“.
Исине ћерке, које њихов отац Холанђанин није признао, усваја други пар, а Иса, ради њихове боље будућности, пристаје да им буде само дадиља. Одрастају заборавивши да им је она мајка и брзо бивају послате далеко од ње.
„Једна од ћерки кренуће у потрагу за мајком, али било је периода када је расизам био толико изражен, да су јој сви говорили да заборави на мајку и тај део свог порекла“, напомиње књижевница и њена унука.
У Холандији почињу да схватају да су вековима неправедно тлачили један народ
© Фото : Спутњику уступио "Клио"/Приватна архива Дидо Михилсен
Буђење свести у Холандији
Док се у холандској књижевности аутори, пишући о колонијалној прошлости, баве егзотичном природом, Михилсен је желела да исприча причу из угла своје чукунбабе и прикаже другу страну прошлости своје земље.
„У Холандији је у току освешћивање када су у питању Други светски рат и индонежанска борба за независност. Непосредно по завршетку Другог светског рата колонијална прошлост је приказивана на једностран начин. Сада почињу да схватају да су вековима неправедно тлачили један народ и да рат, који су водили, не служи им на част“.
Михилсен каже да се положај жена у Индонезији променио, али под утицајем религије:
„Ислам је у време које обрађујем у књизи био много толерантнији, отворенији. Данас је под великим утицајем Саудијске Арабије постао строжији. У Индонезији се много тога десило од Другог светског рата. Смењивале су се власти које нису биле сјајне и још увек нису имали времена да се хладне главе позабаве својом прошлошћу“.
Дидо Михилсен: Надам се да ће људи схватити колико дуго трају приче попут Исине“
© Sputnik / Марија Јаковљевић
Нисмо далеко одмакли
Књига је у Холандији наишла на добар пријем, а преведена је и на индонежански:
„У Индонезији је углавном читају млађи који нису много заинтересовани за колонијални аспект приче, већ више за улогу жене и однос жене и мушкарца тако да је читају на један други начин. У Холандији је добро примљена, једнако међу људима свих раса. Међу Индусима зато што су сазнали нешто о себи, а међу белцима зато што су научили о прошлости и улози Холандије кроз историју“.
Самим насловом романа „Светлије од мене“, Дидо Михилсен подсећа нас колико боја коже и раса одређују судбину, не само њене јунакиње:
„Бојим се да то вековима важи и да и даље утиче. На свету има много жена попут Исе. Још увек има заједница у којима жена живи у неком облику ропства. У Европи убиства жена су честа појава. Нисмо много далеко одмакли по том питању. Надам се да ће људи схватити колико дуго трају приче попут Исине“.
Дидо Михилсен је написала наставак о својој прабаби Луизи, Исиној ћерки, а припрема и трећу књигу о свом оцу чија радња ће се одигравати током и након Другог светског рата.
Погледајте и: