Кад се жена третира као ормар: Животна прича конкубине у канџама холандских колонизатора
© Sputnik / Марија Јаковљевић
Пратите нас
Негде на овом свету, можда на овом острву, ходају моји потомци, несвесни чињенице да моја крв струји њиховим венама. Мешана крв. Нисам смела тек тако да умрем, а да се њима не обзнаним, не пруживши им прилику да следе траг натраг ка мени и мојој породици. Још сам пред собом имала задатак.
Тим речима Иса, главна јунакиња романа „Светлије од мене“ холандске књижевнице Дидо Михилсен, охрабрује себе у одлуци да крене у бележење своје животне приче.
Михилсен, гошћа београдске издавачке куће „Клио“, у свом првом роману доноси животну причу своје чукунбабе, рођене Индонежанке са острва Јава, која се супроставила законима своје касте и из страха од наметнутог брака постала „њаи“ - домаћица и конкубина холандског колонизатора, изгубивши сва права попут робиње.
„Из албума своје мајке сазнала сам за Ису. Она је сакупљала фотографије о свом животу и на првој фотографији је била моја чукунбаба. Тада сам се заинтересовала за њену судбину. Нисам успела да сазнам много о њој, али јесам о женама које су биле истог положаја као и она и које су делиле њену судбину. Сазнала сам да је мој деда написао причу 'Њаи Иса' и онда сам решила да то име употребим и за своју јунакињу“, каже Дидо Михилсен за Спутњик.
Баба и деда су јој оставили велику архиву о животу у време када је Индонезија била под влашћу Холандије, гледала је филмове који се баве тим временом, доста је истраживала па чак и посетила палату у Џакарти, затворени град у коме је Иса рођена, а који се није много променио.
Дидо Михилсен
© Sputnik / Марија Јаковљевић
Жена је ствар без права
Михилсен је знала да је мешовите крви, али је та чињеница није толико заокупљала док није открила причу својих предака:
„Сад знам да вучем корене из две културе – индонежанске и холандске. Лепо је знати да потичеш из тако богате културе. Открила сам да сам у свом васпитању имала много више индонежанских елемената него што сма их била свесна. Мој отац је такође пола Холанђанин, пола Индонежанин и открила сам и о његовој прошлости занимљиве детаље“.
У свом првом роману, награђеном признањем холандских књижара, Дидо Михилсен приказује на први поглед егзотичан живот на острву Јава у другој половини 19. века, богату културу испуњену причама и митовима које се преносе са колена на колено, али и свет обесправљених жена.
„За разлику од британске колонијалне власти, холандска власт је подржавала и поспешивала држање конкубина које су често називане 'ормар' или 'речник' што говори довољно о њиховом положају и непоштовању њих као људских бића“, каже наша саговорница.
Из албума своје мајке сазнала сам за Ису. Нисам успела да сазнам много о њој, али јесам о женама које су биле истог положаја
© Фото : Спутњику уступио "Клио"/Приватна архива књижевнице Дидо Михилсен
Боље заборави на мајку
Михилсен је пишући књигу „Светлије од мене“ желела да да глас свим безименим и заборављеним женама:
„Иса је у једном тренутку схватила да је себе поништила у потпуности и да када умре нико неће знати за њено постојање, чак ни њена деца. Зато је решила да исприча своју причу. Ја сам усвојила две девојчице из Кине и ово је мој начин исказивања поштовања и њиховим биолошким мајкама“.
Исине ћерке, које њихов отац Холанђанин није признао, усваја други пар, а Иса, ради њихове боље будућности, пристаје да им буде само дадиља. Одрастају заборавивши да им је она мајка и брзо бивају послате далеко од ње.
„Једна од ћерки кренуће у потрагу за мајком, али било је периода када је расизам био толико изражен, да су јој сви говорили да заборави на мајку и тај део свог порекла“, напомиње књижевница и њена унука.
У Холандији почињу да схватају да су вековима неправедно тлачили један народ
© Фото : Спутњику уступио "Клио"/Приватна архива Дидо Михилсен
Буђење свести у Холандији
Док се у холандској књижевности аутори, пишући о колонијалној прошлости, баве егзотичном природом, Михилсен је желела да исприча причу из угла своје чукунбабе и прикаже другу страну прошлости своје земље.
„У Холандији је у току освешћивање када су у питању Други светски рат и индонежанска борба за независност. Непосредно по завршетку Другог светског рата колонијална прошлост је приказивана на једностран начин. Сада почињу да схватају да су вековима неправедно тлачили један народ и да рат, који су водили, не служи им на част“.
Михилсен каже да се положај жена у Индонезији променио, али под утицајем религије:
„Ислам је у време које обрађујем у књизи био много толерантнији, отворенији. Данас је под великим утицајем Саудијске Арабије постао строжији. У Индонезији се много тога десило од Другог светског рата. Смењивале су се власти које нису биле сјајне и још увек нису имали времена да се хладне главе позабаве својом прошлошћу“.
Дидо Михилсен: Надам се да ће људи схватити колико дуго трају приче попут Исине“
© Sputnik / Марија Јаковљевић
Нисмо далеко одмакли
Књига је у Холандији наишла на добар пријем, а преведена је и на индонежански:
„У Индонезији је углавном читају млађи који нису много заинтересовани за колонијални аспект приче, већ више за улогу жене и однос жене и мушкарца тако да је читају на један други начин. У Холандији је добро примљена, једнако међу људима свих раса. Међу Индусима зато што су сазнали нешто о себи, а међу белцима зато што су научили о прошлости и улози Холандије кроз историју“.
Самим насловом романа „Светлије од мене“, Дидо Михилсен подсећа нас колико боја коже и раса одређују судбину, не само њене јунакиње:
„Бојим се да то вековима важи и да и даље утиче. На свету има много жена попут Исе. Још увек има заједница у којима жена живи у неком облику ропства. У Европи убиства жена су честа појава. Нисмо много далеко одмакли по том питању. Надам се да ће људи схватити колико дуго трају приче попут Исине“.
Дидо Михилсен је написала наставак о својој прабаби Луизи, Исиној ћерки, а припрема и трећу књигу о свом оцу чија радња ће се одигравати током и након Другог светског рата.
Погледајте и:
