Тема украјинске кризе, односно актуализација те теме и расправе које из тога произилазе - имају велики деструктивни потенцијал. Разарајући. Најпре се то манифестовало у светској политици, на релацији између колективног Запада и глобалне већине, потом у паралелизацији међународних иницијатива од стране Г7 и БРИКС, да би се коначно стигло до жестоких окршаја на унутрашњим политичким сценама у појединим земљама. Са тенденцијом радикализације.
Последице нарушених односа Чешке и Словачке
Чешка је, због става нове парламентарне већине у Словачкој о Украјини, одложила даље међувладине консултације. У практичном смислу, последице овог потеза неће бити велике. У политичком смислу, већ су велике.
Наиме, убрзо после поменуте одлуке кабинета Петра Фијала чешки премијер је у Прагу примио лидера опозиционе „Прогресивне Словачке“ Михала Шимечка, док је Роберт Фицо у Братислави разговарао са бившим чешким председником Вацлавом Клаусом.
Подразумева се, словачка опозиција подржава Чешку, бивши чешки председник Словачку. Наизглед, са међудржавног, криза се прелила на унутрашњи план. Ипак, може се тумачити и како је због унутрашњих трендова поремећена билатерална релација. Јер, не само у економији, саобраћају или енергетици, већ и у култури, науци, уметности, образовању, између ове две земље све је толико испреплетано и повезано да се понекад стиче утисак како „чехословачки дух“ и даље живи.
Уосталом, легитимне већине за раздвајање у две државе није било ни те пресудне 1992. године, а по свој прилици ни након ње. У тренутку растурања Чехословачке Федеративне Републике за такву опцију било је 36% становника Чешке и 37% пунолетних грађана Словачке. Због тога ни референдум није спроведен, иако је то било предвиђено уставним законом. Како би се обезбедила легалност, договором Вацлава Клауса и Мирослава Мечијара усаглашен је нови уставни закон и референдум је заобиђен.
Једноставно, земља се распала зато што политичке и интелектуалне елите у посткомунистичкој ери нису биле кадре да пронађу функционално решење за заједничку државу.
Рат за цртицу
У Прагу су више били за федерацију са јаком централном управом, у Братислави за лабаву федерацију која би у неким елементима подсећала и на конфедерацију. У таквим околностима сваки детаљ бејаше осетљив, па је дошло и до такозваног „рата за повлаку“ или „цртицу“ (pomlčková vojna) пошто се име државе на чешком језику писало на један (горе неваден), а у словачком на други начин: Чешко-Словачка Федеративна Република.
Иначе, елите нису биле кадре да пронађу решење пошто је питање унутрашњег уређења било на столу још од завршетка Другог светског рата. И вечито је неко остајао незадовољан.
Могуће и преломни моменат одиграо се након Прашког пролећа 1968. године, када су комунистичке власти усвојиле нови Устав (ступио на снагу 1. јануара 1969. године) којим су основане две равноправне социјалистичке републике.
Отуда и различита перцепција међу Чесима и Словацима о тој, у европској свести „утиснутој“ 1968. години. За Чехе то је представљало слом свих тежњи о „стратешкој аутономији“ у односу на Совјетски Савез, док се у Словачкој на те догађаје нешто другачије гледало, између осталог и због чињенице да су представљали почетак децентрализације и суверенизације.
Истраживања јавног мњења по питању (не)оправданости раздвајања редовно спровођена након 1993. године, упорно су показивала да у обе земље проценат испитаника који подржавају овакав расплет није представљао натполовичну већину.
Оба друштва су остала подељена, чини се да и данас половина Чеха и Словака не би имала ништа против уједињења, али истовремено су политички системи остали раздвојени. Из овог разлога је утицај дешавања у Словачкој на политичке процесе у Чешкој релативно велики и обрнуто, иако се између странака које делују у две земље уочавају бројне разлике.
Шта је донео Фицо, а шта ако се врати Бабиш…
Повратак Роберта Фица на власт донео је и промене у погледу словачке владе на Украјинску кризу. У великој мери, то је било и очекивано. И због расположења становништва Словачке, које није делило оптимизам претходних власти о неограниченој подршци Кијеву, али и због тога што је међу Словацима јако тешко ширити анти-руски наратив конструисан у разним евро-атлантистичким пропагандним центрима.
Од Људовита Штура до Светозара Хурбана Вајанског, о Русији и Русима међу Словацима се говорило бираним речима. Са друге стране, избор Петра Павела за шефа државе и његовог имењака Фијале за шефа Владе означио је и заузимање дијаметрално супротног курса Чешке око Украјине.
При томе, кључни проблем за два Петра у Прагу јесте и што све мање Чеха дели њихов оптимизам о неограниченој подршци Кијеву, а рејтинг Андреја Бабиша, доскорашњег премијера, остаје стабилан. Није немогуће да се попут Фица и Бабиш врати на власт већ на следећим изборима.
Није немогуће да у таквом развоју ситуације и Чешка промени свој поглед на украјинску кризу. Бабишу су ставови Фица и Орбана далеко ближи од ставова Павела и Фијале. Ово је претња не само за актуелну владајућу већину у Чешкој, него и велика непријатност за НАТО. Такав развој ситуације покушава се спречити проблематизовањем чешко-словачких билатералних односа, уз прозивање Роберта Фица како је искључиво он одговоран за то. Наравно, ни Фицо не седи скрштених руку, већ тражи савезнике у Чешкој који ће му помоћи да релативизује притисак и амортизује удар.
У првим проценама чешких и словачких аналитичара оцењено је како се ове несугласице могу наставити све док траје сукоб у Украјини. Можда ће тако бити. А можда и неће. Јер, све се може променити већ након наредних парламентарних избора у Чешкој.
Погледајте и: