За тако нешто, међутим, није постојало расположење у некадашњој власти, па чак ни одмах после промена од 30. августа 2020. године него су се оптимални услови створили тек кад је више од 60 одсто грађана Црне Горе дефинитивно стало иза оних политичких снага које су изнеле те промене, каже Добросављевић за Спутњик.
„Црногорски језик“ – политички перформанс ДПС-а
„Не бих рекао да је враћање српског језика као званичног повратак точка историје него је оно што се догађало у периоду владавине ДПС-а од 2006. до 2020. заправо једна врста политичког перформанса. Црна Гора је послужила као једна врста политичке уметничке инсталације у којој је ДПС хтео насилним путем да ствара једну врсту новог идентитета и кроз религију, и кроз језик, и кроз културни модел. И наравно, доживео је катастрофални фијаско, што се обично догоди кад нешто на силу радите у оквиру друштвених процеса. Тако да је ово само један повратак Црне Горе у нормалност.“
А то значи, објашњава Добросављевић, да се дошло до тога да је Црна Гора једна мултиетничка, мултикултурална и мултилингвистичка земља у којој нема већинског народа и у којој мора постојати једна врста консензуалне демократије.
У консензусалној демократији требало би да дође до сарадње свих идентитетских група и уважавања њихових права, односно како је то рекао Андрија Мандић још 2006. године – сва права свима, иста права за све, истиче Добросављевић.
Демократско достигнуће – уважити непостојећи језик
Наш саговорник сматра да је, научно гледано, „црногорски језик“ измишљотина, вештачки конструкт који нема никакво упориште у лингвистици.
„Али с друге стране, ако 20 одсто грађана те земље сматра да они говоре црногорским језиком или просто имају неку другу потребу да се идентитетски изразе, да ли ће себе назвати џедајима или не знам како, то је нешто што мора да се уважава као једна врста демократског достигнућа. Наравно, на науци је да оповргне било какву посебност црногорског језика. На лингвистима је да јасно и недвосмислено покажу да то нема никакве везе са науком о језику, него да је то просто била једна политичка инсталација која није успела да се укорени међу грађанима Црне Горе,“ констатује Добросављевић.
Опасна будалаштина и глупост: „Прешједник“ Ранко отвара „шједницу“
Он подсећа и на фамозна два нова слова која су убачена у „црногорски језик“ и да их чак ни Мило Ђукановић није употребљавао, а једино их је у писању употребљавао Ранко Кривокапић док је био председник Скупштине Црне Горе, и нико више.
Осим тога, видео клипови на којима је Кривокапић отварао „шједницу“ Скупштине постали су вирални а грађани Црне Горе масовно су се спрдали са „прешједником“ парламента.
„То просто није заживело. Језик је жива и природна ствар и не можете га вештачки наметнути и условити. Они су од једног локализма какав је народски говор на Цетињу покушали да направе потпуно нови језик, што је будалаштина и глупост. На крају крајева, историја је пуна разних идентитетских експеримената који временом постају карикатурални и смешни, али у тренуцима кад покушавају да буду спроведени и инсталирани и нису толико смешни и знају да буду веома опасни“, закључио је Добросављевић.
Председник Скупштине Црне Горе Андрија Мандић најавио је да ће покренути процедуру и тражити подршку у Скупштини да се српски језик прогласи службеним језиком, уколико резултати пописа покажу да највећи број грађана Црне Горе њим говори.
По уставу из 2007. године, службени језик у Црној Гори назива се „црногорским“ али је попис становништва из 2011. године показао да 42 одсто грађана сматра да им је матерњи језик српски, док је за 37 процената становника матерњи језик „црногорски“.
Погледајте и: