Да није комично, било би трагично.
Вест гласи: Генерални конзул Црне Горе у Сремским Карловцима Миодраг Канкараш изјавио је да постоје сви услови да „црногорски језик“ буде уведен у службену употребу и у Врбасу.
„Захтев је обновљен и рачунамо да Врбас, који апсолутно то заслужује, треба да има у службеној употреби црногорски језик. Из остварења права на употребу језика, црпе се и друга права која су значајна за било коју националну заједницу“, рекао је Канкараш.
Није спорно да би свакој националној заједници требало омогућити да у службеној употреби користи свој језик, али захтев за остваривање права на службену употребу „црногорског језика“ из најмање два разлога је споран и не би му требало изаћи у сусрет. О бизарности да не причамо.
Први разлог је лингвистички.
Елем, после распада СФРЈ, власти две од четири републике у којима је до тада у службеној употреби био српско-хрватски/хрватско-српски језик, као једну од првих одлука којима су доказале самосвојност и „тисућљетњу“ културу била је преименовање језика.
Уз силовање граматике и правописа који су истовремено изазивали и смех и гађење у озбиљним лингвистичким круговима. Па су тако, примера ради, у Хрватској врапци напрасно постали зрноједи, а хеликоптери — зракомлати. У Босни је један од политичких лидера СДА објашњавао да се у босанском или бошњачком (још увек се нису договорили како се тај језик заправо зове) у многим речима појављује глас х кога нема у српском и(ли) хрватском. На пример — кахва, лахко, мехко…
И тако је ова националпатриотска лингвистичка шарада постала бизарнија и од чувеног скеча „Надреалиста“ у коме су „доказали“ да не постоји један језик „који се до сада непрецизно називао српско-хрватски, односно хрватско-српски“, већ шест различитих језика: српски, хрватски, босански, херцеговачки, црнски и горски.
Свег тог лингвистичког лудила и суманутости током 90-их је била поштеђена Црна Гора, јер се тадашња власт држала политике „два ока у глави“. А онда је 2006. Црна Гора стекла независност, па су од Цетиња до Подгорице право грађанства стекли силоватељи лингвистике, који су се залагали за увођење два нова слова/гласа у „црногорски језик“. И то у време кад су озбиљни и хрватски и босански лингвисти без страха почели да говоре о бесмислу наводне „самосвојности“ језика.
И ту долазимо до другог, политичког разлога.
Српска национална мањина у Црној Гори је процентуално највећа у државама у окружењу, али је, кад је реч о остваривању мањинских права, међу најугроженијим. Од отцепљења Црне Горе, мањинска права Срба из године у годину се смањују. Иако по бројности друга етничка група у држави у којој ниједан етницитет нема апсолутну већину, Срби су постали дежурни кривци за све што не штима у Црној Гори.
И док лагано губе права на службену употребу свог (заједничког) језика, црногорска власт спрема институционалну отимачину имовине Српске православне цркве, коју би требало да добије новокомпонована и канонски непризната Црногорска православна црква.
Због свега тога, најмање што би требало да уради држава Србија по питању увођења „црногорског“ у Врбасу је да примени реципроцитет. Односно, тек оног момента кад Срби у Црној Гори достигну ниво остварених мањинских права Црногораца у Србији, требало би разматрати захтев конзула Канкараша. Наравно, већ стечена права Црногораца, не смеју се смањивати, тако да би у Малом Иђошу требалo да остане на снази одлука о службеној употреби „црногорског“ језика.
А пошто обе државе теже чланству у ЕУ и заклињу се у европске стандарде, Србија би требало да допусти званичну употребу „црногорског“ језика у Врбасу оног момента кад Енглези преименују енглески језик на Новом Зеланду у „новозеландски“ или у „јамајкански“ на Јамајци, или кад Немци немачки језик у Аустрији назову „аустријским“.
