Добро знан београдској публици, уметнички руководилац Опере Санкт Петербурга Јуриј Александров, поново је допутовао у српску престоницу поводом концерта „Светски оперски хитови“ који ће 17. априла бити одржан у Опера-театру „Мадленианум“ у Земуну.
Солисти Опере Санкт Петербурга извешће најпопуларније арије и дуете из опера Вердија, Доницетија, Росинија, Бизеа, Моцарта, Рахмањинова и других композитора, под диригентским вођством Максима Ваљкова.
Пред београдском публиком наступиће солисти Лариса Поминова, Софија Некрасова, Валериј Каула, Алексеј Пашијев, Евгеније Кравченко и Владислав Мазанкин. Гости из Русије претходно су, први пут, наступили и пред публиком из Бањалуке.
„Реч је о најпознатијој светској музици, мада ће се чути и понешто из наших последњих премијера. Рецимо, поставили смо Бизеову оперу 'Иван Грозни' и песма Булгарина је веома ефектна. Она ће у извођењу Ларисе Поминове одлично звучати. Све у свему, то је поклон публици - оно што обично послужују као дезерт. Карте су распродате за пет дана, што значи да нас се сећају, а то је веома важно. Човек се одликује управо сећањем. А ми имамо велику историју пријатељства, разумевање међу народима и међу позориштима“, каже Александров у разговору за Спутњик.
Ви то зовете народном дипломатијом? Да ли она функционише данас?
- Функционише, посебно у овим тешким временима, јер се ми супротстављамо професионалним политичарима који онемогућавају пријатељство народа. То је истина. И због тога је наш долазак веома важан. Држава нас је увек слала на не баш лагане турнеје, у Естонију, Пољску, Летонију. И тамо имамо веома много пријатеља. Нажалост, сада се ситуација озбиљно променила, али уверен сам да ће све то бити завршено. Сви ратови некада почну и некада се заврше. И уверен сам да ћемо ипак наћи у себи снагу да разумемо свог непријатеља, а и непријатељ мора разумети нас. И морамо постићи консензус. А музика и театар дају могућност да се зближимо и да мало поразмислимо о души.
Имате ли контакте с колегама из Европе, из европских градова у којима сте наступали?
- Веома много. Они су ужаснути. Ужаснути су због онога што се догађа, не разумеју то. Ја сам у Пољској поставио Моцартову оперу „Отмица из сараја“, с истакнутим пољским уметником Павелом Довжицким. Он не разуме због чега се то догађа, одакле је све то дошло... Али, ми разумемо одакле је дошло. И с тим нешто треба чинити. И због тога ја инсистирам на најтежим гостовањима јер је то такође мисија нашег театра. Наш театар није само позорница, него и школа. Школа професионализма, естетизма, али и грађанска школа. Јер код нас су веома млади извођачи. И, наравно, њихов мозак још није набаждарен на проблеме. Они живе за музику, за некакве своје жеље. А разумети ситуацију и имати некакав грађански став веома је важно. Због тога ја све време радим с њима и у том смислу. И то даје резултат.
А како ово време утиче на те младе људе? Видите ли разлику међу уметницима који су почињали пре 10 или 20 година и овим данашњим? И то не само у смислу рата и свих промена које се догађају на друштвеном плану, него и ако се имају у виду технолошке промене. Како све то утиче на младе људе?
- Ми још нисмо стигли до вештачке интелигенције, хвала богу! Ипак, интелигенција се веома тешко осваја. Вокалиста је пре свега глас. А многи имају помало уско схватање: ако има гласа, све је у реду. Данас се све променило. Публика се поменила. Више јој није довољан само глас. Она жели интелигентну представу. Представу која ће је дирнути, узбудити. Која ће изазвати некакву реакцију, сузе - услед контакта с нечим великим. А данас се, наравно, променила и уметничка средина. Уметници су постали много покретнији. У глави имају компјутер. Док су се певачи раније дуго развлачили, сада је талентованом човеку довољно рећи две речи и он одмах разуме и иде у неопходном правцу. Потребно је васпитавати младе људе, јер наше позориште и јесте саздано на огромном раду. Пред сваку представу, чак и пред оне које су на репертоару 20 година, ми имамо редитељску пробу, певачку пробу, оркестарску пробу, а потом излазак на сцену, свака представа је као испит. Нови певачи разумеју колико је то озбиљан рад. Многи су научили да просто почну да певају, а то се често догађа у нашем жанру. То девалвира неке вредности.
Ово вам је шести пут да долазите у Београд, а у Бањалуци сте пре два дана наступали први пут. Какви су Вам утисци из тог града и с тог гостовања и да ли је било речи о некој будућој сарадњи?
- Видео сам тамо изузетну публику. Аплаудирали су нам стојећи. Наши уметници су се веома трудили и то се публици допало. Сарадњу је покренуло руководство театра и веома много су говорили о томе да би желели да направе музичко позориште. Ја сам им рекао да ћу им помоћи, мада ми је јасно да је то веома тешко, веома скупо, веома напорно и чак у неком смислу незахвално. Јер, да би се добио озбиљан резултат потребно је уложити веома много напора. Одједном се ништа не може постићи. Али све што могу да учиним да помогнем – учинићу, јер публика то очекује. Обећали смо да ћемо им бити пријатељи.
А што се тиче ваших будућих планова, поред новог здања којим проширујете свој извођачки простор, шта ново спремате када је реч о представама и можемо ли вам се надати на јесен, на пример?
- Можда, то зависи од Бога, али и од руководства. Ако се они договоре, Андреја Рацков и Евгеније Сергејевич, мени ће бити задовољство. Ја се овде осећам добро. Ограничио сам број својих режија јер имам веома много тога да радим у позоришту. Ипак, наш последњи рад је био врло запажен. Опера Хајнриха Маршнера „Вампир“, не изводи се нигде у Европи. То је био омиљени Бетовенов ученик. Написао је предивну оперу, веома савремену. Тема вампиризма данас је веома популарна. Ипак, веома је сложено написана.
Како бирате те представе? Сећамо се „Фауста“ Шарла Гуноа ког сте изводили овде у Београду, било је и других представа. Због чега „Вампир“, „Иван Грозни“, „Фауст“? Да ли то диктира време?
- „Иван Грозни“ је руска тема. И веома је интересантна та опера, јер се Иван Грозни обично тумачи као развратни старац с грбавим носом. А ово је опера о младом Ивану Грозном. О заљубљеном човеку, заљубљеном до лудила у девојку коју је украо с Кавказа. Прича је измишљена, али је веома погодна за оперу. И има масовне сцене, хорске деонице, а све то оставља изузетан утисак. Можда ћемо је довести и извести је овде. И „Вампира“ бисмо веома волели да прикажемо. Веома смо задовољни тим радом. Ја захтевам да уметници певају на свим језицима. Бритна певамо на енглеском, италијанску оперу на италијанском, француску на француском, немачку на немачком. Зато што то развија њихов интелект. Сасвим недавно смо поставили оперу „Електра“ Рихарда Штрауса. И то је веома важно, да млади уметници владају свим правцима. То је основни задатак, јер добар глас је оно што је дао Господ. А све остало је – рад, рад, рад.
Када сте били овде 2021. године рекли сте да се народ плаши рата. И он се, нажалост, догодио. Како видите ово време, овај тренутак?
- Чинимо све да буде боље. Чинимо све. Јер мислим да је данас потребно супротставити се безумљу.
А у чему је суштина тог безумља? Зашто се то појавило?
- Појавило се због тога што је све дозвољено. Знате, неко је помислио да може све, а други не могу ништа. То је она злосретна златна милијарда о којој говоре. Ја бих се, вероватно, нашао у тој златној милијарди, али мени она није потребна. Моја публика је много шира. Због тога се, наравно, води рат, али то чак и није рат за територије него за превласт. Нужна је владавина. Нужан је диктат. Код мене у театру такође влада диктатура. Ја сам диктатор, али добровољни. Никога не приморавам да ради са мном. Ако вам није интересантно са мном, цео свет је пред вама. Опремљени сте, талентовани сте, можете куда хоћете. Само напред. А када ми колеге кажу да је неко отишао у Метрополитен, у Маријински театар, ја кажем да је то срећа јер они не падају него узлећу. Задатак је да им се да снага, крила, како би отишли даље. У таленту они не оскудевају. Због тога се морамо борити против овог насиља које је последица потребе да се влада. Театар који данас ради већ 36 година тек у последњих шест, седам година даје оне резултате које сам поставио када сам почињао. То је веома тешка историја. Многи нису издржали, многи су одустали, јер постоји плафон који се мора пробити својом главом. Или пузати као роб. Мислим да Русија ипак неће дозволити свету да утоне у потпуну изопаченост. Ја ипак верујем у православље.