Опера Санкт Петербурга, под уметничким руководством Јурија Александрова, извешће 13. и 14. новембра у Народном позоришту оперу Бенџамина Бритна „Насиље над Лукрецијом“, а 15. и 16. новембра у Опери-театру „Мадленијанум“ публика ће бити у прилици да погледа оперу „Отмица из сараја“ Волфганга Амадеуса Моцарта.
Страх од рата заменио дипломатију
У разговору за Спутњик Јуриј Александров каже да је гостовање државног камерног музичког театра из Санкт Петербурга одраз потребе свих чланова овог уметничког ансамбла да буду међу пријатељима.
„Нисам у Србији први пут и имам овде много пријатеља, постављам представе у ’Мадленијануму‘ и много сам желео да се овде вратим, да видим људе уживо. Прошли пут када смо изводили представу, неко је из публике повикао: ’Русијо, мајко рођена‘! Мене је то заиста дирнуло, јер је било од срца. Мислим да је пријатељство најснажније осећање. Љубав и страст могу да прођу, а блиски пријатељски односи су дуготрајни и озбиљни. Због тога, ово гостовање има циљ да подржи Србе које искрено волимо у овом тешком тренутку. Није било лако организовати ово путовање. Сви су били против тога, али ето нас ипак овде“, каже редитељ који је у „Мадленијануму“ до сада поставио две опере — „Травијату“ 2006. и „Пајаце“ 2011. године.
И богати плачу
Опера „Насиље над Лукрецијом“ је музичка трагедија коју је Бенџамин Бритн написао непосредно по завршетку Другог светског рата. Тема ове опере, као и многих других дела овог британског композитора, јесте протест против насиља и рата и заштита основних вредности крхког и незаштићеног човечанства.
Јуриј Александров је своје виђење Бритнове опере засновао на вечитом дијалогу мушкарца и жене о љубави, верности и превари, који, међутим, иде много даље и дубље у трагању за одговорима на важна и данас посебно актуелна друштвена питања.
„Несумњиво је да је ова Бритнова опера представљала одјек ратних искустава. Као прво, у оркестру је 17 људи. То није зато што је Бритн тако хтео, него зато што је музичара у то време било мало. Он је, међутим, написао генијалну оркестрацију. Као друго, на саму тему опере несумњиво је утицао рат који је недуго пре тога завршен. Читава Европа је тада била у покрету, људи су као избеглице лутали по свету. Тежиште моје поставке је на двојици мушкараца и двема женама који говоре у име свих страдалника. Доводим их у непосредну близину гледалаца, тако да публика може не само да ужива у њиховом гласу и глуми, него да осети њихов мирис, њихове емоције, да види сузе које им се повремено појављују на лицу“, објашњава Јуриј Александров.
Друга важна тема којом се бави у представи јесте прича о два света — свету сиромашних и свету богатих.
„Јад и беда не бирају, с тим се суочавају сви, и људи који су нишчи и они који су најбогатији. И богати плачу, постоји таква изрека. То су два света која и данас несумњиво постоје — с једне стране сиромашни, а с друге стране богати. Они плачу из разних разлога, али плачу. Желели смо да поделимо ту представу на два света — свет на сцени, на којој је златна омладина, очарана империјом, и свет који то посматра. Због тога је представа вишеслојна, а данашњица свему томе даје додатни смисао. Данас, такође, свет губи разум. Ми смо на самој ивици рата“, с горчином констатује редитељ.
Александров очекује да ће публика у Београду посебно добро разумети поруку представе, будући да је Балкан подручје које се у протеклим деценијама много пута суочио с ратним страхотама и страдањем, прикљештен различитим интересима великих сила.
Вечни Моцарт за одагнавање страха
Као противтежу Бритновој опери Александров је за гостовање у Београду одабрао лирску комедију „Отмица из сараја“, коју је Моцарт компоновао у време женидбе Констанцом Вебер, у најсрећнијем периоду свог живота.
Ову веселу и привлачну причу о догодовштинама младог заљубљеног пара, смештену у бајковиту Турску 18. века, Александров је употпунио мотивима из живота самог Моцарта, односно љубавном причом композитора и његове супруге.
„Желео сам да представим, пре свега, Моцартову музику, која је кулминација вокалне уметности. Ја, иначе, размишљам првенствено као музичар, а тек онда као редитељ. Ово је представа којом желим да смањим напетост код гледалаца, да им одагнам страх од свега онога што се сада догађа у свету, укључујући пандемију. Желео сам да дам равнотежу ’Лукрецији‘ нечим здравим и људским. То је драма, истовремено комедија, али има и трагичну линију која прати однос Моцарта и његове супруге Констанце. Моцарт је целог живота морао да бира између живота и музике. Недостајала му је породица, а понекад није стизао да се бави музиком. У овој представи заокупио ме је тај однос генија и породице, генија и музике. Како се то уопште може уклопити? Та тема се много понављала у делима других великих уметника“, наводи Александров.
Уметност која побеђује политику
Објашњавајући како су уметници Опере Санкт Петербурга одлучили да гостују у Београду, упркос глобалној здравственој кризи и свеопштем страху од сусрета, путовања, међуљудских контаката, Александров истиче да је најважнија функција његовог театра управо да успоставља везе у најсложенијим светским ситуацијама.
„Ми смо једини који стално гостују у балтичким земљама, које су врло непријатељске према совјетској прошлости, понекад и с правом, а понекад само зато што испуњавају задатке и улоге који им се диктирају споља. Редовно одлазимо у Талин, Ригу, Варшаву. Мислим да тиме побеђујемо политику. Често се дешава да, када прилазимо позоришту, испред стоји група људи која носи плакате ’Одлазите из Крима‘, а после представе разговарамо и љубимо се, грлимо се. Сматрам да позориште треба тиме да се бави. Могли бисмо да цвркућемо као птичице у златном кавезу, али ми не желимо тиме да се бавимо и све време тражимо садржајне представе које су актуелне данас“, наводи редитељ.
Дипломатија је умрла, а цео свет је блокиран као Лењинград
У осврту на кризу која тренутно погађа свет, наш саговорник није нимало оптимистичан.
„Нико данас не зна шта је истина. Људски односи се потпуно изопачују. Умрла је дипломатија. Нико више не говори дипломатским језиком, нико више не разуме своје обавезе. Сви споразуми пропадају. Остала је само народна дипломатија. Музика и позориште су дипломатија. Ако можемо мало да побољшамо расположење људи, то је већ велики корак. Сви чекају рат. Уверен сам да га и у Русији сви очекују. Људи се плаше... Моја мајка и цела моја породица преживели су блокаду Лењинграда током Другог светског рата. Мислим да је данас иста таква блокада, у читавом свету. Ту блокаду треба прекинути. Ми смо 90 дана били у тој блокади и прекинули смо је, а сада то празнујемо. Играмо специјалне представе поводом тог датума за који мислим да је веома важан. Овај долазак у Београд такође је прекид блокаде“, сматра редитељ.
Док је летео ка Београду, Александров је читао роман Анатолија Рибакова „Страх“. Данас је управо страх, како каже, осећање које најуспешније савладава људе и блокира њихово деловање.
„Нас су у Санкт Петербургу, када смо кренули на гостовање, сви прво гледали с ужасом, а потом с интересовањем, јер седети иза затворених врата представља смрт. Све време се трудим да то објасним људима. Наше гостовање покреће људе. Када један пође, крене за њим и други, па трећи. Страх је најгори од свега!“, наглашава Јуриј Александров.
