КУЛТУРА

Изложба слика Љиље Лаиновић у галерији „Корњача“: Пејзажи из пригушене носталгије

Када је насликала први рад и назвала га „Јабуке“ њен муж, чувени сликар Цветко Лаиновић, после дугог гледања и ћутања рекао јој је :“Жено, боље да сликаш него да куваш“. Данас после три и по деценије, „Јабуке“ су се нашле на насловној страни каталога изложбе Љиље Лаиновић која се отвара 19. априла у 19 часова у београдској галерији „Корњача“.
Sputnik
Иако правница по струци, Љиља Лаиновић је по вокацији истински уметник, будући да је њен сан одувек био сликарство и - сликање за своју душу. И док је за њу стајање пред штафелајем играње и уживање, за критичаре оно представља аутентични рукопис. Отварајући својевремено једну од изложби слика Љиље Лаиновић књижевник Бранимир Шћепановић установио је да је реч о радовима који „као да стижу из неког сна, из давно минулог времена, из пригушене носталгије“.
Мотив из приморја, уље на платну, Љиља Лаиновић
Ту носталгичност потврђују и густи наноси боје на пејзажима изложеним у „Корњачи“ који су по признању сликарке понекад наношени и дланом, да би се остварила слојевитост и тај њихов препознатљиви затамљени сјај који су још на самом почетку уочили ликовни критичари.
„Ова изложба је посвећена Цветку, мом учитељу, партнеру и животном сапутнику који је рођен 6. априла а напустио нас је 24. Моја изложба сместила се између ова два датума“, каже уметница.
Олуја, уље на лесониту, Љиља Лаиновић
Сам Цветко Лаиновић давне 2000. године забележио је да се начином сликања Љиља Лаиновић умногоме приближила озбиљним и зрелим сликарима:
„Њен однос према уметности садржи све класичне особине у модерном руху: осећање за чистоту и једноставност ликовне идеје, тихи, скоро сетни ритам облика, зналачки приступ целовитости обраде слике, суздржан колорит, изванредну сигурност у истицању акцента и са друге стране женствено, деликатно занемаривање непотребности“.
Изложба слика Љиље Лаиновић отвара се 19. априла у 19 часова у галерији Корњача. Свечано отварање својим наступом употпуниће наш познати пијаниста Иван Мелеш.
Коментар