Како стигне пролеће тако Душан Лајовић као да процвета заједно са њим и то је тако из године у годину.
Није српски тенисер био у нарочито доброј форми од почетка сезоне, али онда је спаковао кофере за Барселону и ту се десила магија.
Видело се већ од првог кола против Дијега Шварцамана да Лајовић игра свој најбољи тенис, а онда је то постало нарочито јасно против Уга Умбера против ког је оба сета почињао са брејком заостатка.
Вратио се Душан, направио је два преокрета и уписао велику победу. Уследио је изузетно тежак дуел против Александра Давидовича Фокине који је имао захтеван ритам. Шпанац је диктирао темпо, уписивао је страшне винере, али и јефтине грешке, а Србин је морао да га прати.
Ипак и тој препреци одолео је силовити Душан који се намучио и у четвртфиналу. Играо је против Артура Фиса, једног од најталентованијих младих тенисера, али и у том мечу остао је фокусиран када је било најпотребније.
Посебно су били импресивни тренуци у којима је погађао лобове и углове терена на које су противници остајали неми.
Исто је радио и против Стефаноса Циципаса који је у првом сету правио велике грешке, а српски тенисер све је то искусно користио.
Представа једноручних бекхенда одушевила је публику, али Грк је у другом сету пјачао ритам, а Лајовићу је нестало снаге и једноставно се угасио. Тај пораз никако не сме да поквари утисак који је Душан оставио, а који је сјајан.
Осим што је стигао до првог полуфинала из серије 500 у каријери, Душан је доказао да је са доласком пролећа један од најопаснијих тенисера на шљаци. Прошле године освојио је турнир у Бањалуци победивши између осталог Новака Ђоковића и Андреја Рубљова и направио невероватно велико изненађење.
Сезону пре тога преко квалификација је стигао до главног жреба Мадрида, испао је у трећем колу, али је претходно у другом победио Каспера Руда, у том тренутку седмог на свету.
Једну од најуспешнијих сезона у каријери Лајовић је играо 2019. године када је освојио прву титулу у Умагу и када је играо финале мастерса у Монте Карлу.
Успех није само титула већ и константност, а та константност односи се и на то што Душан сваке године у исто време игра најбоље што уме и на томе Душане велико браво!