Иако није морао да иде у војску, јер је био старатељ мајци Гордани и оцу Миломиру, који су били инвалиди, Иванковић није желео да ту могућност искористи. Чврсто решен да обуче војничку униформу, у армију одлази крајем 1998. године, најпре на обуку у Ваљево да би затим био прекомандован у Београд. Кадa је почело НАТО бомбардовање, његова јединица премештена је на Косово, на Кошаре.
Бранећи своју земљу од терориста, тог хладног и кишовитог 16. априла 1999. године, војник Ивановић бива тешко рањен, али услед жестине минобацачке ватре којом су засипани положаји наше војске, онемогућен да се извуче или буде извучен. Од тога дана, заједно са још тројицом својих сабораца, води се као нестао. Њихови посмртни остаци, ни до данас нису пронађени.
На вест о нестанку четворице војника 125. моторизоване бригаде, командант Треће армије за време НАТО агресије на СРЈ 1999. године, генерал-пуковник Небојша Павковић је у свом ратном дневнику записао „То су хероји које војска и народ не смеју да забораве“.
Деценију касније, војник Саша Иванковић званично је проглашен мртвим. У гробно место у његовим родним Вреоцима, сахрањен је празан сандук, а његови родитељи у међувремену су преминули, свакога дана жељно ишчекујући да се њихов јединац на кућном прагу појави.
Тело Саше Иванковића остало је на вечној стражи на Кошарама, али његов дух живи у сваком од његових сабораца, рођака, пријатеља и поштовалаца који су се окупили да обележе 25. година од смрти младог Лазаревчанина.
На гробљу у Црним Међама у недељу положени су венци и цвеће и одржан помен, а након полагања венаца у центру за културу у Лазаревцу организована је свечана академија поводом обележавања 25 година од погибије јунака.
Одавање почасти Саши Иванковићу, јунаку са Кошара
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Ратни командант 125. моторизоване бригаде генерал-мајор у пензији Драган Живановић и Сашини саборци Иван Ранковић и Дарко Анђелковић, присутнима су покушали кроз причу дочарати пакао кроз који млади војници и њихови команданти прошли на Кошарама.
Говорили су о снегу, леденој киши и магли која се спуштала са врхова Проклетија о налетима бројчано надмоћнијег непријатеља потпомогнутог дејством НАТО авијације по нашим положајима, о херојским делима појединаца попут капетана Крунослава Иванковића, који је иако рањен одбио да се евакуише, већ је наставио да издаје команде, штитећи своје војнике док није на смрт искрварио.
„У сваком од нас, у сваком нашем гену, урезан је Косовски завет“, поручио је присутнима херој са Кошара Иван Ранковић, који су његове речи пропратили бурним аплаузом.
У уметничком делу програма наступили су Вера Столић, Јана Лазаревић и браћа Стојковић који су својим гласом и песмом дочарали судбину нашег народа, као и песник др Данило Васојевић који је са посебном емоцијом и надахнућем рецитовао стихове из своје збирке песама „Кошмари Кошара“.
Скромног и честитог војника Сашу Иванковића његови суграђани нису заборавили. На 23. годишњицу од његове погибије у насељу Расадник откривена Спомен плоча посвећена хероју са Кошара, док је једна улица у истоименом насељу названа по њему. Ипак, најупечатљивији жиг сећања утисунут је у самом центру Лазаревца- величанствен мурал посвећен војнику који је остао на вечној стражи, изнад врхова Кошара.
Погледајте и: