Србији је објашњавано, подсећа новинар Мирослав Стојановић, да ЕУ док се не реформише и не среди стање у својој кући не може да отвара врата, али ништа од тих реформи по дубини се није остварило.
У све то се, кад је реч о Србији, умешало да су од стандарда важнији политика и геостратешки интереси, па се од Солунског самита ЕУ јуна 2003. кад је Западном Балкану обећана европска перспектива наша земља није померила с мртве тачке, каже новинар и дугогодишњи дописник српских медија из Немачке.
„Сад је омча око нашег врата тзв. Охридски анекс — искористили су француско-немачки папир који је практично дословце преписан из споразума између две Немачке, само не пише СРН и ДНР. Али ти кључни ставови готово ништа нису померени, чак ни запета: то је идеја да једна страна (Београд и Приштина) неће у име друге говорити и одлучивати, да једна другој неће ометати пут у међународне организације. И то је остало записано без обзира што није потписано, а третира се као обавеза. То је та омча о нашем врату. Зато је идеја о неком нашем уласку у ЕУ сад далека перспектива и готово немогућа ситуација. Јер квадратура косовског круга је таква да се он не може решити. Никако, а не може се ни пресецати. Ако се тиме условљава наш пут према Европи ми смо ту блокирани“, констатује Стојановић.
ЕУ се понаша према Србији као некад Аустроугарска
Др Стеван Гајић из Института за европске студије каже да је на известан начин срећан због вести из Брисела јер се, истиче, тиме коначно завршава „тај театар“.
„ЕУ као политичко крило НАТО никад није имала добре намере према нама. С друге стране, сама та институција је недемократска и на недемократски начин је нама стално саопштавано како смо ми изабрали европски пут. Не сећам се ни референдума ни озбиљне расправе о томе. А ми практично имамо континуирану предају суверенитета“, примећује саговорник Спутњика.
Он упозорава да се притом ЕУ понаша према Србији као некад Аустроугарска пред Први светски рат:
„Аустроугарска је у то време била анахрона сила која је каскала за другим силама па се иживљавала над српским народом и у БиХ успоставила класичну колонијалну управу а Србију видела као проблем и касније напала. И данас имамо покушај компензације једне институције која је одавно преживела свој историјски моменат — као што је Аустроугарска на заласку сву агресију усмерила према Србима исто сад чини НАТО преко Европске уније“.
Гајић тиме објашњава и намеру да се тзв. Косово прими у Савет Европе, а Стојановић напомиње да су у том процесу заобиђена сва политичка минска поља која би могла да зауставе пријем Косова.
„Намерно је заобиђена идеја о ЗСО, известилац Дора Бакојани ју је сврстала у међународне уговоре иако је то пар екселанс питање људских права. Проблем динара не би био драматичан да је то реализовано зато што је то још од плана Мартија Ахтисарија прецизирано како ће се ЗСО финансирати. Али се то увек заобиђе. Растакање неких вредности и принципа који су чинили ЕУ атрактивном дуго траје“, каже новинар.
„Филигрански рад“ Запада у корист Приштине
Стојановић чињеницу да се сви тзв. европски стандарди бацају кроз прозор кад је реч о косовском питању објашњава „ филигранским радом“ оних који стоје иза Приштине, а као пример наводи недавни неуспели референдум у четири општине на северу КиМ.
Да је референдум и успео, како каже, у косовском устав постоји одредба којом би општински одборници, иначе Албанци, могли да пониште избор српских градоначелника:
„Србе је чекала замка. А рука Аљбина Куртија исписује туђи рукопис. Верујем да не треба дрвље и камење сручити ни на Дору Бакојани. Није она самостално правила тај извештај. Све се лукаво ради. И цела прича је да се пацификује онај број земаља које не признају Косово, заобилажењем тема где они треба директно да се изјашњавају. У ЕУ је покушано да се убаци да је консензус нешто друкчије од једногласног, рецимо, да онај ко се не слаже оде на кафу. Као што сад Румуни нису били на седници у време гласања. Они хоће да сачувају неку врсту образа али дозвољавају да воз прође — то операције које праве људи који су веома вешти“.
Куперова расистичка формула
У маниру понашања Запада према Србима Гајић препознаје идеје некадашњег преговарача у дијалогу Београда и Приштине Британца Роберта Купера, коју је изнео у књизи „Рушење нација, поредак и хаос у 21. веку“.
Ту је, подсећа, земље поделио на модерне, које имају прерогативе суверености, предмодерне, где не постоји поредак, и постмодерне које су део суверенитета предале некој вишој инстанци.
„То је у суштини у основи западњачка расистичка поставка, расизам заснован на идеолошкој супремацији. А кад постмодерне земље предвођене једином модерном, Сједињеним Државама, разговарају са земљама које нису на том нивоу, експлицитно то каже, дозвољена је превара, лагање, обмана сваке врсте. Управо то нам се дешавало све време“, наводи Гајић.
На питање, како с обзиром на сложену ситуацију и у самој Европи објашњава зашто се у Србији протура теза да без ЕУ не бисмо економски опстали он одговара поређењем са епохом ропства у Америци.
„Један од основних стубова на којима се ропство одржавало заснивало се на томе да Афроамериканци никако не смеју да буду писмени. Никакво образовање не сме да дође до њих. Јер чим човек види да постоји нешто изван света који му је познат он почиње да размишља о алтернативама. То је један од стубова колонијалног ропства у ком се ми налазимо а које је постмодерно: не видимо стране трупе, видимо некакве саветнике али то је мекша варијанта у којој нас бесомучном пропагандом максимално провинцијализују“, каже наш саговорник.
Окупација унутар окупације
Он додаје да само ако се отргнемо том менталном ропству можемо да погледамо око себе.
„Зато су овакви моменти отрежњујући. Дешава се провера реалности и мислим да су врло здрави због тога што нам се даје прилика, па и нашој политичкој елити, да искочи из те матрице. Суштина је да Европа заправо срља у рат и да хоће своју привреду да преоријентише на ратну привреду, без обзира што је то против интереса њених грађана и што то значи даљу девастацију животног стандарда за све чланице ЕУ. Све је очигледније оно што смо знали: да Европа јесте војно окупирана од Америке и да је НАТО средство окупације и не само претња за остатак света већ и за саме те европске земље“, истиче Гајић.
Окупирано је, упозорава он, и цело Косово и Метохија, с тим што тамо постоји окупација унутар окупације:
„То личи на НДХ, кад имате италијанску окупацију на врху, а онда усташе које то спроводе. Уместо усташа сада имате милитаризовану косовску полицију. Па на улазу у Бањску стоји бункер. То је неко тренирање строгоће. Али проблем је што је тзв. Косово пропала држава. Уложене су огромне паре, а нема резултата. То је место где живе људи који су инфраструктура за гастарбајтере У међувремену су се улоге замениле — Срби имају пуно деце док се Албанци исељавају. Управо због тога они покушавају да направе ситуацију да Србе физички протерају и истребе“.
Погледајте и: