Са друге стране, млади играчи гледају како да што пре препливају Атлантик и оду у НБА. И то мало талената што се појави ретко иде путем Луке Дончића који је прво освојио Евролигу, па отишао „преко баре“.
Имамо пример Виктора Вембањаме који није ни заиграо у неком већем клубу, није заиграо у Евролиги, већ је из Метрополитана као први пик завршио у Сан Антонију. Пре њега је Никола Јокић на мала врата из Меге отишао у Денвер.
Раније је играчима, као што је рецимо Богдан Богдановић, било важно да из матичног клуба оду и докажу се у Евролиги, а сада се често такав корак прескаче већ се одмах гађа НБА.
Истини за вољу, млади играчи ретко и добијају шансу да се покажу, купују се искусни Американци на велико и јури се резултат по сваку цену.
С тим у вези добијамо чињеницу да су водећи играчи или искусни евролигашки играчи попут Слукаса, Родригеса, Рудија Фернандеса и Љуља или странци у виду Тавареса или Кендрика Нана.
Зато и не чуди што је Љуљ решио прошлогодишње финале, а Слукас на неки начин ове године.
Само, проблем је што они неће играти још 15 година. Заправо, већ су у годинама у којима су играчи раније увелико уживали у чарима пензије.
Колико је овакав систем одржив за Евролигу у годинама које следе?