И, зато, нећу ни да покушам да објасним, већ ћу се потрудити да вам дочарам све виђено и (не)виђено на путу од Аугзбурга, града у ком сам смештен и у ком је база Орлова, до Минхена, где ишчупасмо оним (пре)срећним голом Луке Јовића у 96. минут реми са Словенцима.
Сад има смисла да останем(о)!
Повика мој ујак Града, док ми је у истом моменту идентична мисао пролетела кроз главу. Рекох, ето, бар имам наслов за нову колумну.
Алијанц арена
© Sputnik / Петар Миловановић
Нећу вас давити о утакмици и неким мојим запажањима, све сте уосталом и сами могли да видите.
И не делује добро. Уопште!
И оно пречка му материна, кад је Митар погодио пречку, баш као и Мијат пре 26 година у Француској 98...
Нек' овога пута то не буде централна тема, већ то да смо остали у игри, са тим једним злата вредним бодом, који је оставио наду да победом над Данцима, што не кажем да ће се десити, јер су ти исти Данци одолели Енглезима, можемо да прођемо у осмину финала.
Полако, има времена да се о'ладе главе и слегну утисци, па ћу вам препричати шта је све стало у тај пут од Аугзбурга до Минхена и упорно испрекидану вожњу возом због туче.
Да, туче! И то какве! Један Африканац, на 15-20 Срба. И да, стварно се догодило, на 10 метара од мене.
Угурао се у некој од станица метроа од Маријенплаца, где је било право лудило и српска журка, до Алијанц арене и направио озбиљну пометњу. Био је дрчан, безобразан, бићу директнији – курчевит и тражио је кавгу. Добио је! Добио је и батине, али их је, богами, и дао.
воз
© Sputnik / Петар Миловановић
Да, он један на њих 15! И упорно се враћао и упадао у воз, тражио је „још“, да прими и да - удараца!
Невероватно, каква храброст и лудост. Мислим се, иди бре човече својим путем, шта ћеш и где ћеш ти са 500 пијаних Срба који су окупирали воз, и на све то, нећеш да се возиш, него хоћеш да се свађаш и бијеш.
А знате какви смо ми, и колико мало нам треба. Довољно да један крене, па крене талас колективног лудила, и она чувена психилогија чопора.
И тако се баш одужила та вожња. Стајао је константно воз, што због поскакивања и дивљања наших навијача, што због гужве која се створила на станицама од Маријенплаца до Алијанц арене.
Орило се од „Срби, Срби, ајмо сви у глас, Лука Дончић један је од нас“, до „Косово је срце Србије“.
Некако се докопасмо и тог чувеног Бајерновог фудбалског храма, где је уследио реми добре наде са Словенцима, остало све већ знате.
Сад има смисла да останем(о), јер да не беше тог Лукиног гола, могао сам комотно да спакујем ову једну торбу што сам понео на пут и да кренем натраг. Опет тих 1.150 километара колима у супротном правцу.
Наравно, не бих то учинио, остао бих до краја да испратим репрезентацију, али је јасно да не бисмо имали шансе да се без бода из прва два кола надамо проласку у други круг.
Овако, нада постоји и умире последња!