Далеко је то било, чак на Новом Зеланду...
Ал', не тако давно, бар се мени тако чини!?
Бројим и питам се: осморица златних Орлића, ево их сад и у Немачкој. Шампиони, децо наша, где сте?
И док „гори“ Србија на „плус 40, мене овде у Аузбургу обузе нека језа. Нису (само) играчи колабирали, и ми смо... Једва смо преживели прво полувреме, па у другом оно наше:
Има наде, нема вере!
Пикси нас убеђује патриотским паролама. Ми смо Срби небески народ, па нам зато, на земљи и трави, ваљда тако лоше иде... Не може све, разумем ја, али дај бар једном да сиђемо с облака и овоземаљском животу подаримо тренутак фудбалске среће. Као 2015, баш са овом децом у коју смо, с правом, безгранично веровали...
Где смо погрешили, није до њих, до нас је!
Предраг Рајковић, Вања и Сергеј Милинковић-Савић, Срђан Бабић, Мијат Гаћиновић, Немања Максимовић, Андрија Живковић и Лука Јовић, сви ти момци понели су заслуге што се Србија на Новом Зеланду попела на кров света, пре девет година. Јовић, додуше, није путовао на Мундијалито због повреде, опоравка и неких других ствари које немају превише везе са фудбалом, али је свакако био битан део те генерације. Сад испаде и најбитнији, ето извуче нас против Словенаца...
И опет нагађам: шта нам се то десило? Зашто се Мијат „свађа с лоптом“ и прича сам са собом, уместо да јури оног ком је лопту „продао“, док је његов класић, Сергеј, лаганим кораком, закаснио читав метар да спречи Карничника да постигне гол. Грешке, разумем, али грешке одраслих... Кад су били деца, ми бисмо им опростили. Сад су одрасли људи, ал' играју као деца.
Све у своје (не)време. Код нас је све наопако!
И зато, док куцам ове редове у Аузгубургу, где је „зубато Сунце“ коначно растерало облаке и најурило кишу, и даље тражим одговоре, које не чујем. Оптимизам Драгана Стојковића није моја утеха. Ако победимо Данце, и испостави се да је он у праву - ја ћу бити најсрећнији човек на свету. Пикси познаје фудбал боље од мене, много боље, и то се уопште не доводи у питање. Зато и имам право да тражим тај бар логичан одговор: зашто се прваци света муче са Словенцима и боре за голи опстанак против Данаца. Где су они, уопште били, кад смо почистили Бразилце у полуфиналу и финалу Светског првенства, пре девет година?
Ја не умем да објасним... Помозите и мени и њима.
Одговор тражим, али наду не губим. Иако последња умире, ништа страшно... Неће нам бити ни први, ни последњи пут. Осам милиона Срба још верује у осам првака света. Какви су, такви су - наши су... Ајде клинци, и за Вас и за нас!
Можете Ви, само се сетите...