Перина рабона: Драгане, да се не љубимо...

Али, да ми је неко рекао да ћемо дати тај један једини мизеран гол у три утакмице, тешко да бих му поверовао. Ипак, нас је Пикси навикао на гол више, дамо два, примимо три и обрнуто, овога пута, чак и то је изостало.

Јер, били смо то ми! Главом и брадом!

Једна лимитирана екипа, са некаквом жељом и недефинисаном идејом, као и недовољном креацијом да било кога озбиљније угрози. Самим тим, не чуди што су кофери одавно спаковани, а покисли Орлови чекају да слете у кишни Београд.

Плаче небо због (не)учинка фудбалера Србије на Европском првенству у Немачкој.

Били смо пуки епизодисти. По обичају!

Два бода и један гол! Премало за било шта озбиљније, потврда да је за нас озбиљна репрезентација и Словенија, која броји трипут мање становника, али игра фудбал и заслужено је (про)нашла своје место у нокаут фази.

Био сам синоћ на Алијанц арени и видео сам не десетине хиљада наших навијача како разочарано напуштају стадион Бајерн Минхена.

Псовали су, пљували, били разочарани Пиксијем и игром репрезентације.
„Кући, кући, идите кући“, орило се велелепним здањем, да не помињем псовке на рачун селектора због игре и резултата.

Како сам право са стадиона запуцао за Београд, тако сам током поприличне вожње имао довољно времена да размислим о свему. Како је свитало док сам се од Минхена преко Линца пробијао ка Будимпешти и коначно ка Београду, тако су ми се мисли искристалисале.

Знао сам да ће бити тако, али не жалим што сам ишао! Учинио бих то поново, јер сам као и већина заљубљеника у „бубамару“ мазохиста када је у питању најважнија споредна ствар на свету.

Увек очекујемо нешто, а добијемо ништа!

Тако је било и овога пута, поново смо последњи у групи, баш као и у Катару, Русији, Немачкој, ма где хоћете.

По доласку у Београд осим кише затекла ме је и „киша вести“ које су моје колеге лансирале из Аузгбурга, а тичу се репрезентације и даљих дешавања. Од пуцања на релацији играчи – селектор, те јефтине демагогије и даље актуелног селектора.

Огласио се и капетан Драган, који је рекао да не види трагедију, јер нисмо били џак за ударање! Нисам изненађен, све је то Стојковић вешто спаковао, баш као што је некад варао ривале на терену, уместо да се погледа у огледало и каже да ништа није ваљало.

И то, од самог почетка!

Од оног меча са Енглезима када је капитена „закуцао“ за клупу, после чега су кола кренуло низбрдо од оне Тадићеве изјаве да је најбољи и најспремнији играч ове Пиксијеве тужне и лимитиране Србије.

А онда у наредна два меча класично Драганово „лутање“ са стартних 11, којих није успео да пронађе за три године колико је селектор.

Тужно, али истинито! Огласио се у међувремену и председник, државе, јелте, који је рекао да је дебакл, јер је огроман новац уложен, а добили смо, традиционално, једно велико ништа.

Већ се помпезно најављују промене и чистка у ФСС, па остаје да се види да ли ће се то заиста и догодити.

Помиње се, наглас, да је селектор бивши, али је камен спотицања то обештећење од милион евра.

Љубав боли и љубав је скупа, али, ма колико кошта да кошта, Драгане, да се не љубимо...