Да ли је Европа ближа стратешкој аутономији или – колонији /видео/

Током предизборне кампање за Европски парламент у једном интервјуу објаснио је нужност свега кроз тезу о „троструком егзистенцијалном ризику за Европу“.

Први се тиче војно-безбедносне димензије и тај ризик директно је скопчан са развојем ситуације у Украјини, други је економски ризик који се јавља услед лошег амбијента (инфлација, смањивање конкурентности, напослетку и текнолошко заостајање за америчким и азијским произвођачима), а трећи је ризик унутрашње неповезаности и нефункционисања европских демократија.

Делимично, овакво објашњење било је и одговор на поруку Марион Марешал Ле Пен која је за свега неколико дана постала вирална у целом свету:

Европа је у проблему, француски суверенисти о томе све отвореније и све гласније говоре, па се и Макрон на свој начин укључио у ову полемику суочен са драматичним падом рејтинга. Могу ли му приче о стратешкој аутономији помоћи у стабилизовању рејтинга? Важније од Макроновог рејтинга јесте питање стратешке аутономије Европе. Или, самосталности у међународним односима. Колико је тако нешто реално?

Да би наступала више самостално у међународним односима, Европа мора бити и „више суверена“. Односно, мање зависна од осталих актера. Ту се, наравно, мисли на мању зависност од САД. Јер, стратешка аутономија подразумева најмање три ствари: стратешку безбедност, стратешку економију и стратешку културу.

Читав низ дефиниција различитих аутора објашњава овај појам на различите начине, те се стратешка аутономија може сагледавати и анализирати и кроз другачије „визуре“.

Тек, елементарно је да се, када је о аутономији реч, стратешко достиже самосталним осигуравањем сопствене безбедности, смањивањем зависности сопственог економског система од других „играча“ и промовисањем образаца који ће допринети друштвеној хомогенизацији. Шта од овога данашња Европа има?

Највећи број европских земаља су у НАТО, многе од њих доживљавају САД као гаранта безбедности, а и у оним државама у којима нема такве перцепције политичари у широком луку заобилазе свако могуће конфронтирање са Вашингтоном.

САД су инсталирале свој утицај у Европи након Другог светског рата, у хладноратовском периоду додатно га учврстиле и апсурдно је уопште размишљати како ће се тога одрећи. Уосталом, све досадашње наговештаје о формирању засебних европских оружаних снага, који се изокола појављују још од средине деведесетих година двадесетог века САД су вешто саботирале и у старту их онемогућавале.

За САД је, у стратешком смислу, далеко јефтиније да контролисањем источне северноатлантске обале осигуравају своју безбедност, него да то чине из сопственог приобаља. Наравно, ту су и геополитички инетерси на Блиском истоку, Средоземљу и постсовјетском простору, као додатни разлози за одржавање НАТО.

Што се економије тиче, општепознато је како Европа зависи од туђих енергената и критичних сировина. Уљуљкани стабилним деценијским растом након хладоратовске победе европски политичари умислили су како ће такав тренд трајати до века, одвијати се спонтано.

Спољнополитичке одлуке често нису прилагођаване овим потребама, није се ишло у сусрет потенцијалним проблемима, па су зато уследиле кризе које су претицале једна другу. Демографски дисбаланс није решаван већим економских и политичким присуством у блискоисточним и северноафричким државама, стратешки договор са Москвом није постигнут упркос томе што се привредни раст базирао на јефтиним руским енергентима, учесталим условљавањима и дељењем лекција о демократији губило се поверење у незападном делу света.

Паралелно са тим, „уздизањем“ глобалног југа европски произвођачи постајали су све мање конкурентни на светском тржишту што је исувише касно детектовано, а амбициозно постављена монетарна унија протоком времена постајала је више инструмент за одржавање доларизације, а мање средство за обезбеђивање стратешке аутономије Европе.

Напослетку, промовисани културни обрасци засновани на неолибералној матрици и пратећим тумачењима принципа људских права и слобода поларизовали су друштва у европским земљама до крајњих граница.

Континентална елита, структура која је преузела стратешко управљање Европском унијом желела је да целом пројекту учита нову суштину, нову садржину, одричући се свега традиционалног. Тако се смањивала унутрашња кохезија уз пратеће политичке дестабилизације и друштвена „гибања“. Са оним што се данас приказује као „стратешка култура ЕУ“ не жели се поистовећивати ни већина Европљана, а камоли да се у то могу интегрисати појединци и групе који долазе из других и другачијих цивилизација.

Због свега, тема стратешке аутономије Европе је празна прича, у овом тренутку она је не само објективно недостижна, него и потпуно нереална тежња. Говорити о томе је у оваквим околностима надреално. Актуализација ове теме можда може помоћи ту и тамо неким политичарима попут Макрона за поправљање рејтинга, али и ништа више од тога.

Уосталом, како говорити о стратешкој аутономији Старог континента када се уз сагласност свих европских чланица на место генералног секретара НАТО именује Марк Руте, а за високог представника ЕУ за спољну и безбедносну политику бира Каја Калас!?

Евроатлантисти управљају Европском унијом, а њихов циљ није стратешка аутономија Европе, већ упорно одржавање концепта колективног Запада. У оквиру тог концепта врло добро се зна ко коси, а ко воду носи. Троструки егзистенцијални ризик за Европу остаје, а начини њиховог решавања пре свега ће зависити од америчких интереса.