Капетану српског фудбалског брода који је „потонуо“ пре него што је и запловио у Немачкој!
Да од три репрезентације које су прошле из наше групе, да не трошим тастутуру о коме је реч, кад сви знамо, баш МИ, будемо последњи, и да селектор „преживи“ Извршни одбор и сачува функцију, треба то умети и знати!
Прво, продати ону јефтину демагогију широким народним масама да смо натерали Енглезе да се бране, а онда дати себи за право да се понашате као да се поново ништа није догодило!?
О, како погрешно...
Апострофирам ово поново, јер је исти случај био и после дебакла у Катару.
И усуђујем се да тврдим да је то грешка! Велика грешка!
И Драгана Стојковића, ког више нећу ословљавати са Пикси, јер га памтим као вансеријског фудбалера и лидера, што се не може рећи за селектора. Као и Фудбалског савеза Србије, који практично постоји само као организација, али је јасно да се та „кула од карата“ срушила још пре полетања Орлова у Немачку на Европско првенство хрватским „зракопловом“.
То може само нама, Србима да се деси. И онда, „падоше“ три оставке, прво потпредседник Бранислав Недимовић, и његов саборац Бранко Зечевић, такође потпредседник, као и генерални секретар Јован Шурбатовић.
И лицитирало се већ тада у јавности да је Драган бивши, па да ће бити бивши, а онда се све завршило оном чувеном – „тресла се гора, родио се миш“.
Па, тако то код нас Срба обично и бива. Да ли сам изненађен што је Драган остао селектор? Ни најмање!
Није он лош, далеко од тога. Статистички гледано он је најсупешнији селектор у историји самосталне Србије, надмашио је чак и легендарног Радомира Антића, спојивши два велика такмичења, али...
Увек постоји оно али, а у овом случају не можете народу продавати причу како није неуспех бити последњи у групи која је дала три учесника осмине финала!?
То је јасно вређање интелигенције. Стојковић је у извештају који је доставио Извршном одбору дословце написао да је Србија после примљеног гола натерала једну Енглеску, која је стигла до финала, да се брани!?
Драгане, не ради се то тако. Поштеније је било одржати отворену конференцију за медије по повратку из Немачке после неуспеха и стати пред новинаре и пустити да питају све што занима све оне који у Србији воле и прате фудбал. А, има их....
Али, изостало је то, вештим „дриблингом“ Драгана Стојковића, сада у ципелама и оделу, некад је то далеко елегантније радио у копачкама на терену, отворено да сви виде, па још уследи и аплауз.
Овако, Стојковић остаје на кормилу брода који више не зна куда и како плови.
Пошто то да селектор остаје више није вест, већ тужна реалност, почело је у јавности да се лицитира шта ће бити са капитеном Тадићем, замеником Митровићем и Сергејем Милинковић-Савићем. Неки су се дрзнули да кажу, напишу да су они „бивши“.
Одбијам да поверујем!
Можда за једног од њих тројице буде крај, знам и за кога, али ћу то задржати за себе, а и то је само можда.
У сваком случају нисмо одмакли и ништа се неће променити. Зенит ове генерације био је Лисабон 14. новембра 2021. године и од тада екипа стагнира и назадује. Заварава се свако ко иоле мисли супротно.
Тада је Драган имао петљу и визију, имао је „оно нешто“, сада му је од свега тога остало „ништа“ и велико је питање како ће се даље одвијати ствари, како ће и на шта личити тим у „А“ Лиги нација, која ће према, Драгановим речима, послужити за уигравање тима за квалификације за Мундијал 2026. године у Америци.
Алиби прича у старту, не слути на добро...