Носећи број 19, са којим је Меси у Барселони и репрезентацији Аргентине кренуо на пут ка вртоглавим успесима, момак имена Ламин Јамал стигао је на Европско првенство у статусу једног од потенцијално најбољих младих играча планете.
Постао је старији за једну свећицу, уочи финала Европског првенства, а после њега и титулу, награду за најбољег младог играча такмичења и изједначење рекорда по броју асистенција.
Занимљиво је, један од носилаца рекорда је Љубинко Друловић, некадашњи репрезентативац Југославије који је левом ногом, али са левог бока, доминирао на турниру одиграном 2000. године.
Лева нога јесте велико оружје и југословенског и српског фудбала, а за једног момка из Ниша се пре више година говорило да је „српски Меси“.
Продор са десног бока, дриблинзи, шутеви, набацивања лопте у казнени простор – лева нога је оно што је Андрију Живковића учинило достојним поређењу са једном од најбољих фудбалера свих времена.
Каријера му није ишла у жељеном смеру, бурни одлазак из Партизана, таворење у Бенфики све док није стигао у ПАОК и постао оно што је увек желео да буде – капитен и лидер са великим нападачким арсеналом, голгетер и пакер, у најкраћем, Меси!
Али, свог Месија Србија није видела и не види га већ годинама због једне једноставне ствари – селектор српског тима играча таквих офанзивних карактеристика користи као деснокрилног бека са огромним обавезама у одбрани.
Замислите само да је неко некада одлучио да Месију испоручи одбрамбене захтеве или да је селектор Шпаније младог Јамала „закуцао“ уз десну аут линију у моменту када је знао да неће на располагању имати стандардног десног бека Данија Карвахала?
Незамисливо. Свуда осим у Србији која је, без обзира на све потешкоће посла, од Живковића добила много на Европском првенству – спасао је бар један чист погодак за ривале и то у финишу дуела са Данском.
Ако подсетимо и на то да је у првој утакмици на турниру он остао да покуша да заустави за главу вишег и двоструко јачег Џуда Белингема заиста је право чудо да је у већини утакмица био заиста једина права претња Србије за ривале, што се најбоље видело у утакмици са Словенијом.
Али, константно јурцање уз аут-линију, немогућност да уђе у средину терена, да запрети шутем, све је то утицало да наш Меси не буде до краја Меси – то иде на душу селектору који му је наменио улогу какву му је наменио, одузевши му слободу из које би Србија апсолутно профитирала.
Није и чини се да неће, нити се променио селектор, нити ће се променити игра, а Живковић ће остати заробљен у међупростору између улоге која му апсолутно одговара и задатака које ће пробати да обави, али ће му онемогућити да пружи свој пуни потенцијал.
А више није ни толико млад, ближи се 30. години и питање је колико ће бити у стању да попуњава рупе и исправља системске грешке фудбалске репрезентације Србије којих има мали милион уз готово минималне шансе да буду исправљене.