Европски НАТО савезници су 1983. године преузели на стотине америчких балистичких ракета Першинг II и нуклеарних крстарећих ракета Томахавк, у складу са пактом из 1979. о размештању оружја које би могло да стигне до СССР-а уколико Москва не елиминише своје ракете средњег домета.
Москва се, пак, подсмевала захтеву да она, као европска копнена сила, треба да учини уступке какве САД, које су од Европе одвојене океаном, нису учиниле.
Распоређивање америчких ракета је изазвало ракетну кризу у Европи и резултирало највећим мировним протестима на европском континенту у више од једног века. Историчар америчког мировног покрета Лоренс Витнер проценио је да је у октобру 1983. године пет милиона људи широм света учествовало у демонстрацијама којима се захтевало нуклеарно разоружање, од чега је три милиона демонстраната било у западној Европи.
Немачки историчар Бењамин Зиман назвао је протестну кампању „једним од највећих масовних покрета у модерној европској историји“ која је, како је рекао, „по броју људи коју је извела на улице и степену немира који је изразила и каналисала можда упоредива само са револуционарним покретима 1848/49“.
Интересантно је да је тада, међу демонстрантима који су протестовали због могућности тренутног нуклеарног уништења, био и млади Олаф Шолц, који је у то време имао густу косу и био заменик председника омладинског крила СПД-а.
Међутим, страхови изазвани евроракетама нису били пука параноја будући да је у новембру 1983. Москва ставила своје нуклеарне снаге у стање приправности како би одговорила на агресију НАТО-а, након што је Алијанса започела своје ратне игре Ејбл Арчер које су симулирале свеопшти напад на СССР.
НАТО је тек много година касније препознао озбиљност нуклеарне опасности изазване тадашњим провокацијама.
Погледајте и: