Од тренутка када је подигнута, зграда Народне банке је због своје лепоте, била предмет дивљења. Пре саме изградње здања, у извештају Банке за 1890. годину наведено је да банка треба да „...има кућу, којом се може дичити и она сама и престоница наша, којој она служи на украс“
Уређењу ентеријера је посвећена велика пажња, тако да репрезентативност унутрашње обраде објеката не заостаје за решењем фасадa
Нацрте свих детаља за уређење унутрашњег простора, врата, прозора, намештаја, урадио је сам аутор, архитект Константин Јовановић
Осликавање зидова и сводова поверено је једном од истакнутих српских уметника прве половине 20. века. Пашку Вучетићу. Живописне композиције су рађене у духу европског стила тог времена и потпуно се уклапају у архитектуру.
Мотиви из римске митологије преовладавају на декорацији зидова и сводова здања, што је разумљиво имају у виду то да је Вучетић један део свог школовања провео у Риму. Лик Милоша Обилића осликан на једном од сводова
Симбол римског бога трговине Меркура јасно асоцира намену здања. Овде га видимо на месинганом украсу изнад једног од шалтера у шалтер сали
Исте године када је основана банка, емитована је и новчаница од 100 динара. Она је била прва динарска папирна новчаница наплатива у злату. На лицу новчанице, сав текст осим имена гравера је написан ћирилицом, док је текст на наличју на француском. Сматра се да се Краљевина Србија одлучила за оба писма с надом да ће тако стећи поверење, ради лакшег стицања права грађанства у иностранству
Прве серије новчаница Демократске Федеративне Југославије, са мотивом партизана са пушком о левом рамену, штампао је државни завод за израду новчаница у Москви. Новчанице су званично ушле у употребу 20. априла 1945. године и као средство плаћања опстале до 1956. године.
Необична квака на великим масивним вратима здања. Зграда Народне банке Србије проглашена је спомеником културе од посебног значаја 1979. године.
Због своје изузетне лепоте, здање у улици Краља Петра се крајем 19. века у туристичким водичима нашло раме уз раме са Саборном црквом, Конаком кнегиње Љубице, Конаком кнеза Милоша или Народним позориштем, као препорука шта се може видети у српској престоници. И данас, после више од једног века, оно представља прави архитектонски бисер српске престонице.