Скроман и одмерен, чврсто с обе ноге на земљи остао је 26-годишњак из Суботице, који је на недавно одржаном Европском првенству у Београду освојио две медаље. Златну у штафети 4 х 100 метара и бронзу у сингл конкуренцији.
Та његова скромност осетила се у свакој изговореној речи приликом разговора са Андрејом Барном.
А прича је филмска – дословце!
Свашта је момак и суботичке равнице који већ годинама живи у Америци претурио преко главе. Од тумора на бубрегу, до тога да због недостатка финанјских средстава које добија од државе Србије, помисли да дигне руке од базена и пливања, али је на крају изгурао и ето га пред циљем! Напада финале! Где ће се борити за себе, своју породицу и Србију.
Већ их је све учинио поносним, самим тим што се нашао на Играма у Паризу.
„Не сањам ја злато, ја сањам пласман у финале. Треба бити реалан према себи. Ето, пре три године на Играма у Токију измакло ми је то финале, био сам девети, недостајало је 12 стотинки да будем у финалу. Тада сам себи зацртао циљ да у Паризу уђем у финале. Видећемо...“, почео је разговор Андреј.
Барна је озбиљно схватио задатак и приступио му.
„Чим су у априлу прошле године почеле да се испливавају норме, константно сам био ту негде око 47-48 секунди и на првом већем такмичењу, Светском првенству у Јапану, изборио сам визу“
Момак из војвођанске равнице који је 2016. године оборио рекорд Милорада Чавића на ЕП за јуниоре 50 метара слободним стилом, открио је за Спутњик ко су му узори.
„Чавке ми је ту био најближи као узор. Чуда је чинио када сам ја почињао каријеру. Он је спринтер, 100 делфин, 100 краул, тако и ја волим те кратке деонице, најмање боли 50 метара краул. Један од узора ми је и Чаба Силађи. Много је успеха имао у базену и ван базена је јако добар човек. Драго ми је што смо се упознали и тренирали заједно, путовали на припреме. Сјајан момак“, истиче Андреј.
На питање како се сећа својих почетака и да ли је истина оно што се може наћи и прочитатати на интернету, а односи се да је победио „рак“, Барна је отворено рекао:
„Кренимо редом... Сећам се почетка у Србији у мојој родној Суботици. Да, имам мађарско презиме, али ја сам Србин. Овде у Суботици смо имали један олимпијски базен али је био мало застарео, па сам неретко ишао 'преко' у Мађарску која је удаљена око 40ак минута како бих тренирао. Што се тиче те приче око тумора, не волим томе да придајем значај, и никада нисам причао о томе, али ево сада ћу рећи. Пливам сам, гурао своје, нисам био болестан и ништа ми није фалило, а онда је један рутински преглед на Кошутњаку, који обављамо ми пливачи сваке године, показао да имам неку израслину на бубрегу. Докторка Гоца Мрђан је видела промену и испоставило се да је бенигни тумор. У Америци долази до преокрета, јер претраге показују да је ипак малигнитет у питању. Срећом, није било метастаза и операција најсавременијом технологијом – роботска-лапароскопска операција је успешно одрађена. После пет дана сам изашао из болнице, а после три месеца већ био у базену. Срећом све се добро завршило“, јасан је Андреј.
Барна је за Спутњик објаснио и причу око финансирања, да није баш тачно као што се писало да није био у систему државног финансирања Србије, због чега је хтео да одустане од пливања.
„Знате како, ја већ дуго живим у Америци јер тамо имам боље услове за тренинг. Завршио сам факултет у Америци и радио сам као интерниста у једној фирми за роботику. Има у пливању пара, али мораш бити у свамом врху да бих се сам финансирао. Стипендија коју сам од Србије добијао није била довољна за амерички стил живота и никоме ништа ја не замерам. У једном тренутку нисам имао неку превелику жељу да наставим са пливањем, а онда сам попричао са људима из Олимпијског комитета Србије и људима из пливачког савеза и обезбеђена ми је нека врста помоћи и подршке да наставим да радим то што радим. Тада сам себи дао циљ да се максимално спремим за предстојећи изазов и да пробам да уђем у финале“, јасан је 26-годишњак из Суботице.
Барна је на крају открио која му је дисциплина омиљена, објаснивши и зашто би улазак у финале сам по себи био велики успех, као и ко су фаворити за злато.
„Краул 100 метара ми је најуспешнија дисциплина, а највише волим 50 метара краул јер најмање боли. Румун Поповићи је уз Кинеза главни фаворит за злато. Ту су наравно и Американци, Италијани, Британци. Исто је и за штафету. Узели смо ми то злато, али њих није било. Зато нисмо ни у Топ 10 фаворита, али борићемо се за нас и нашу Србију“, закључио је разговор скромни момак шампионског карактера Андреј Барна.