Легендарни рокер, писац, сценариста, редитељ, вођа бенда „Забрањено пушење“ приредиће 30. августа дуго очекивани музички спектакл: са виолинистом Стефаном Миленковићем одржаће концерт Рок ел класико на крову новосадске Променаде.
„Осећам посебно узбуђење и част, јер свирам са Стефаном који је сад Новосађанин. Биће то први концерт Рок ел класика у том граду, прва свирка са Стефаном у једном сасвим другом концепту. Верујем да не само Нови Сад, него ни свет није баш често виђао концерт класичне и рок музике“, каже Карајлић за Спутњик.
Вивалди и Вукота без шава
Он напомиње да је то јединствена прилика да се „без реза“ чује Вивалди и „Жени нам се Вукота“.
„До сада су или рок бендови обрађивали класична дела свирајући их уз бубањ, бас гитару… или су класични музичари свирали неке рок песме као што је био случај са ‘Ту Челос’ кад свирају ‘ACDC’. Никада се, међутим, није десило да је неко узео рок песму и спојио је са неким класичним делом, али тако да не видите шав, него да имате осећај да је тај Вивалди заједно с нама правио музику крајем 20. века“.
Оно што је, каже, за њега било посебно узбудљиво јесте Стефанова спремност да као прослављени виолиниста учестује у оваквом експерименту.
„Обично су рок музичари ти који су отворенији, међутим Стефан је у том смислу много више рокер него што је класичар. Његова лакоћа и отвореност ка оваквој врсти експеримента допринела је стварању једног уникатног звука“.
Новосађани ће поред јединственог звука бити у прилици и да осете ону атмосферу коју др Карајлић деценијама ствара скачући по сцени, бацајући се на колена, одлазећи међу публику...
„То је део мога арсенала, онога чиме ја располажем. Са друге стране, Стефан има потпуно другачију врсту хумора од овог мог, агресивног, који напада слушаоца. Он то ради из неке опуштеније позиције“.
На Коларцу узбудљиво и без пива
Сећа се Неле и како се после једног концерта на Коларцу родила идеја о заједничком наступу.
„Веома сам волео да слушам Стефана кад свира, било ми је јако занимљиво оно што говори између два одсвирана дела, увек је том духовитошћу некако разблаживао материјал који је представљао публици. После једног таквог концерта на ком је свирао Брамса, пришао сам му и рекао да ми је било узбудљивије него на концерту Ролингстонса. А још у Коларцу нисам имао право на пиво. Тада је дефинитивно пала одлука да радимо заједно“.
Убрзо су уследили концерти на Ташу на којима је велико изненађење било то што Стефан Миленковић — пева.
„Ту заслугу можете приписати мени, али не због тога што сам желео да Стефан пева, него зато што ја нисам био у стању да отпевам песму ‘The devil went down to Georgia’ како ваља. То је кантри песма коју Стефан обожава, у којој има виолину као главну тему и због тога је и предложио бенду и мени да је изводимо уживо. Али, ја сам на пробама био толико лош у певању да је он рекао — хајде, пусти мене да ја то пробам. И успео је да на неки начин себе представи и као певача“.
Од класике до панка
А видети Нелета на сцени у контексту класичне музике био је сан његове мајке која га је, још док је био дете, водила у сарајевску оперу. Сећајући се тог времена, Карајлић каже да њена амбиција није била да њен син постане неко као Стефан Миленковић.
„Није она имала неку велику амбицију. То су била друга времена и тад родитељи нису имали толике амбиције са својом децом као што имају данас. Не знам шта је то покренуло данашње људе да им амбиције толико порасту да свако ко узме тениски рекет мора да буде Ђоковић, ко узме виолину да мора да буде Стефан Миленковић или да свако ко узме лопту мора да буде Меси. Ми смо живели у неком другом времену у којем није било важно да будете познати него да уживате у томе што радите. И на тај начин је моја мајка мене и инструирала да почнем да свирам клавир. Међутим, после четврте године ниже музичке школе ја сам одустао од те врсте образовања јер ми је било јако досадно. Нисам се вратио клавиру све док нисмо почели да правимо бенд. И тад сам у ствари тек и схватио шта су они мене тамо у нижој музичкој учили. Али мајка јесте била та која је мене на неки начин упознала са класичном музиком јер ме је водила у оперу. Е, сад то како сам ја из Народног позоришта у Сарајеву, гледајући Пучинија или Вердија, ускочио у кожу панкера — то нико не зна. Али је тачно и то да, кад уђете у неке енглеске бендове који су рок музику схватали као неку врсту уметности, полако откривате барок у њиховој музици, код Лед Цепелин, Дип Парпл… Откривате и Баха и Вивалдија“.
Може ли се гитаром променити свет
Говорећи о златном времену рокенрола у коме су људи из различитих крајева и култура слушали исте плоче, Неле Карајлић истиче важно својство овог музичког погледа на свет:
„Највеће надахнуће ауторима рок музике је била утопијска слика света у којој смо били дубоко уверени да се гитаром може променити свет. Та утопијска слика данас не постоји. Данас се млади људи руководе потпуно другим светоназорима. Ми смо били спремни да због једног облика музике променимо властити живот. То је најважнија карактеристика рок музике — да од својих слушалаца и следбеника захтева да промене начин живота. Данас је ситуација за те нове људе и за нову музику лакша, јер имате хиљаде платформи у којима можете да представите свој нови материјал. Не морају да чекају четири-пет година као што смо чекали ми да нам се изда прва плоча. Али, с друге стране, тај огроман број платформи је направио само буку. И она сад звони и вама је јако тешко данас да се извучете из те буке и да посебним тоновима привучете своју публику“.
На питање да ли и данас верује да се гитаром може променити свет, одговара:
„Ја сам дубоко уверен у то. Ми смо то и урадили, али да ли смо га променили на боље или на лошије, то не знам“.
За ‘нову естетику’ која је представљена на отварању Олимпијских игара, каже да је у суштини показала врсту надмености.
„Ово је било представљање целом свету једног концепта којег можда у Ирану или у Саудијској Арабији не могу баш најбоље да разумеју и прихвате. А они су вам ипак дошли у госте. Замислите како би се Запад осећао да су Кинези на отварању Игара 2008. у Пекингу глорификовали комунизам? Да су ставили слике Маркса, Енгелса, Мао Це Тунга, да су у том свом величању заборавили спорт. Али Кинези нису надмени, они то нису хтели. И у том смислу је мени то отварање показало да се неко прави важан. Париз је некад био центар света и то нико није морао ниједном сликару да објашњава, међутим више није. Ако ти као организатор и креатор тог пројекта мораш нама да напомињеш да си ти још увек ту нека главна фаца, то значи да си изгубио“.
Погледајте и: