Оставља јак утисак храброст да се баш тамо сведочи вера упркос томе што је у Паризу на церемонијама отварања и затварања Олимпијских игара , како каже Павић, намерно направљен богоборачки спектакл.
„Ушли у гротло пакла и изашли као победници“
Он подсећа да се тако на отварању могло видети изругивање Тајној вечери и јахач апокалипсе, док је плакат за затварање садржао симбол палог анђела.
„Отворени сатанизам и наши спортисти у уторби звери који исповедају веру и то раде с осмехом. Мени је то врх и сваки други утисак бледи пред тим“, примећује политиколог.
Како каже, примећено је и од нормалног дела популације на Западу да се Новак Ђоковић крстио после сваке победе, да су се кошаркаши крстили после химне, чиме су сведочили веру – „буквално су ушли у гротло пакла и изашли као победници“.
Павић додаје да зато српски спортисти свима треба да буду светао пример, али и да нам показивањем да остају верни себи дају самоупоздања да можемо да побеђујемо представнике највећих земаља и на другим пољима укључујући политику.
По мишљењу пулбицисте Игора Ивановића, ове Игре су биле „нерелигиозне, нехришћанске, непородичне, неидентитетске“, а церемонија отварања скандалозна прескачући пиратским игроказом на води најважније – да заставе земаља учесница носе најбољи спортисти. С друге стране, како каже, церемонија затварања је била нешокантна, умерена, конвенционална и потпуно неспектакуларна, али се зато плакат за њу потпуно уклапао у симболе читавих Игара.
Нереална слика медаља због суспензије Русије
Павић без увијања то карактерише као сатанизам иако, како истиче, неки покушавају да то прикажу као уметнички штос.
„А суштина сатанизма је да је пали анђео умислио да може да буде бог уместо правог Бога. Па зар то нису људи који покушавају да буду господари универзума и намећу реалност, покушавају да владају свима другима, да буду богови уместо правог бога. То људи могу да схвате олако – па то је кореографија. Али превише тога има: изругивање тајној вечери, јахач апокалипсе. Зашто би то неко ставио у програм остварања Олимпијских игара усред геопол ситуације која прети да се заврши општим ратом који може бити и нуклеарни“, реторички пита политиколог.
Он посебно указује на чињеницу да су у Паризу, суспензијом за руске спортисте, покушали да промене реалност – да Русија не постоји, али и да се због тога остварени резултати западних спортиста не могу сматрати релевантним: „Биланс ко има највише медаља није реална слика и са тог становишта они су уклонили конкуренцију.“
Као још један фактор у прилог тој тези он наводи евидентно пристрасна суђења.
„Сигуран сам да се гледа кроз прсте америчким спортистима као што су успели да издејствују да суде баш одређене судије на утакмици са Србијом – из Панаме и из БиХ. Али упркос томе замало да их добијемо. Ипак је свет је видео - требала им је помоћ судија да нас добију“, констатује Павић.
Ивановић пак сматра да су судијске грешке споредна ствар, јер су Олимпијске игре постале такмичења у служби корпорација и, како каже, „секте богаташа“.
„Такве Олимпијске игре немају саме по себи много смисла. А поједини подвизи наших спортиста су нама на радост. То је та дуална природа човека. С једне стране знате да је читав спорт у служби корпорација и у механизму „хлеба и игара“ а с друге стране морате да навијате за неког и уживате у тим победама.“
Све је доведено до апсурда
Павић у контексту агенде коју гура Међународни олимпијски комитет издваја и полемику о алжирској боксерки Иман Хелиф која је освојила злато у женској конкуренцији иако анализе потврђују да има мушки хромозом.
„Олимпијски комиитет не признаје правила Међународне боксерске копорације, а они су тврдили да је тест хромозома показао да она има мушки хромозом. МОК не признај ту врсту теста. С друге стране, Алжирка се родила као женско и одувек такмичила у женској конкуренцији. Она није трансџендер. Али ту већ постоји идеолошки спор.“
Ивановић саркастично примећује да је ово тек почетак једног процеса где на Западу човек има право да се изјасни ког је пола а већ су дошли до седамдесетак признатих полова.
„Ако можете да се изјасните као жена а мушкарац сте да бисте добили медаљу онда се то питање даље продубљује. Другим речима, како да доведете науку да установљава оно што је очигледно. Ако почнете да се ругате очигледности онда све постаје бесмислено. Све је доведено до апсурда“, закључује публициста.
Погледајте и: