Када се сагледавају узроци и историјске околности које су претходиле тим догађајима, разлика је доста. Разлике су евидентне и када се упоређују други параметри, од рељефа (највиша осетијска планина је Халаца са 3983 метра, а преко 90 посто ове територије ја на надморској висини преко 1000 метара), преко величине територије (површина Косова и Метохије је око два и по пута већа), броја становника (у Јужној Осетији живи свега око 60 хиљада становника).
Сличности Косова и Јужне Осетије
По много чему, сваки од ових случајева оригиналан је на свој начин. Међутим, посматрајући из перспективе укупних међународних односа и онога што је након њих уследило – сличности су лако уочљиве.
Потпуно неразумном одлуком Михаила Сакашвилија, који је иначе био склон неразумним одлукама, грузијска војска напала је Јужну Осетију за чију безбедност су биле задужене снаге из руског мировног контигента.
Наравно, за напад је требао повод и одлуци Сакашвилија од 8. августа претходило је неколико инцидената (највероватније фабрикованих, али то након шеснаест година више и није толико важно). Напослетку, интервенцијом руских снага грузијска војска приморана је да се повуче, задржала се у Цхинвалију свега 48 сати. Последице по грузијску унутрашњу политику биле су и остале драматичне и далекосежне, а до данас Јужну Осетију признало је пет чланица УН: Русија, Сирија, Венецуела, Никарагва и Науру.
Последице за међународне односе
Уследила су и признања Абхазије, другог грузијског региона који је једнострано прогласио независност почетком деведесетих година. Зашто је овај догађај толико важан за даљу динамику међународних односа?
Прво, због тога што се само шест месеци након одлуке косовско-метохијских Албанаца показало да овај случај, у који су Американци инвестирали огромна средства – политичка, дипломатска, војна и финансијска, није sui generis. Поставка коју су припремили за косовски случај почивала је на доказивању јединствености пример из чега је произилазило да се статусно питање и не може другачије решити него проглашавањем независности. На сличан начин то су онда могли чинити и другде, контектуализујући политичке односе и интерпретирајући принципе међународног јавног права онако како је њима одговарало.
Сваки замрзнути конфликт је јединствен, а решење ситуације зависи од тумачења која ће давати Сједињене Државе, уз подршку стратешких партнера, међу којима је на првом месту ЕУ.
То се, већ исте 2008. године уочава на у Западној Сахари, само се тамо даје подршка реинтеграцији и тумачи како је ова територија део Марока.
Преседан који се користи свуда
Након грузијског августа постало је белодано да косовски случај представља преседан, који се може увек и свуда користити. И да га и неки други актери међународних односа могу увек и свуда користити. То је почетак кризе у међународним односима заснованим на правилима и принципима УН, која ће резултирати трансформацијом структуре светског политичког система и успостављањем сасвим новог односа моћи и утицаја.
Друго, зато што је то преломна тачка у проблематизацији америчко-руских односа, који више нису могли бити исти. А управо од ове билатералне релације зависи много тога у светској политици.
Јевгеније Примаков, у једној од својих последњих монографија под насловом „Свет без Русије“ и са поднасловом „Чему води политичка кратковидост“ наводи како је питање одређивања статуса Косова и Метохије постало „један од спољнополитичких проблема, који се одразио на погоршање укупних руско-америчких односа“.
Иако донекле иза кулиса и уз контролисане потезе обе стране, после августовских дешавања у Грузији уследило је додатно и драматично погоршавање тих односа. Америчка перцепција Русије као регионалне силе, чији су домети на међународном плану скромни, свакако је утицала на аквизиције у Тбилисију, које су као и на Косову и Метохији биле огромне и резултирале су извођењем такозване „револуције ружа“.
Михаил Сакашвили је на својим првим председничким изборима 2004. године освојио невероватних 96 посто гласова, што му је практично давало неограничен маневарски простор за промену спољне политике земље и легитимизацију одлука које је доносио. Промене спољне политике и одлуке које је доносио биле су координиране са САД и требало је да послуже стратегији „обуздавања Русије“. Није неопходно детаљније објашњавати како се то доживљавало у Москви. Епилог свега види се деценију и по касније.
Кључна 2008. година
Када се са садашње временске дистанце посматра, изгледа како је 2008. година била можда чак и кључна за међународне односе. Последице велике економске кризе пољуљале су финансијске темеље колективног Запада и утицале да се доведе у питање неприкосновеност развојног модела који је до тада представљан као једини могући, Шангајска организација за сарадњу почиње да размишља о укључивању у свој рад Индије, Пакистана и Ирана, БРИК договара одржавање првог самита (одржан у Јекатеринбургу 2009. године), а Кина се представља свету у једном новом светлу организацијом непревазиђених Олимпијских игара у Пекингу.
У свему томе, два случаја – један на Балкану и други на Кавказу, постају значајни за промену динамике, а затим и карактера међународних односа.
Више и значајније него што се у Србији и Грузији мислило, више и значајније него што се међу кључним актерима међународних односа претпостављало.