Пре више од два века, у густој шуми (где је сада богомоља) далеке 1804. године налазио се логор српских устаника одлучних да стану на крај самовољи и тиранији турских дахија смештених у Београдској тврђави. Устаници, под вођством Карађорђа држали су Београд под опсадом, онемогућавајући јаничарима излаз из опкољене престонице, као и снабдевање храном и џебаном(муницијом)
Према казивању савременика ондашњих бурних времена, Карађорђе је са групом устаника отишао у Јагодину како би спречио надирање крџалија Гушанац Алије ка Београду, оставививши у Топчидеру војводе Симу Марковића, Милана Обреновића и Милоша Теодоровић-Вишњића(касније кнеза Милоша) да у Топчидеру чувају прилаз престоници и спрече довоз хране опседнутим јаничарима.
Кривицом Милоша Обреновића, који је уместо да чува мост на Топчидерској реци, отишао у Остружницу, јаничари су дошли до хране. Сазнавши за пропуст, по повратку из Јагодине, Карађорђе је на Милоша потегао кубуру.
Тане из кубуре би највероватније Милоша погодило и усмртило, да војвода Младен Миловановић(на слици) није Карађорђа по руци ударио. Велики вожд се убрзо разљутио, а Милош се заветовао да ће на том месту цркву саградити. Завет је, тридесет година касније и испунио
Тачан датум почетка градње цркве није познат, али се претпоставља да је подигнута између 1832. и 1834. године. Градили су је ондашњи познати неимари Јања Михаиловић и Никола Ђорђевић. Градњу дунђера Јање у почетку је надгледао Тома Вучић Перишић, а касније Јеврем Обреновић. Кнез Милош је такође надзирао градњу, неретко мењајући одлуке и наредбе
Трошкови градње износили су преко 70.000 гроша(из државне касе) а кнез Милош је дао камен, креч и песак бесплатно. Постоји податак да су током градње коришћени и надгробни споменици старог гробља, те се тако у порти храма може видети једна од тих надгробних плоча
Црква је саграђена од тесаног камена, жућкастог ситног пешчара, који је отпоран на временске утицаје. Грађена је равномерно, са једва приметним фугама, тако да делује као да је од једног камена
Кнез Милош је топчидерској цркви даровао три звона, од којих су два у Првом светском рату скинута и однета у Беч где су заједно са осталим звонима, покупљеним из православних храмова, претопљена и употребљена у ратне сврхе. Треће најмање звоно је сачувано
Украшавање цркве и иконостаса надзирао је митрополит Патар из чијих забелешки се види да је црква завршена 30 априла 1934. а да је освећење извршено 1935. године.