Последња шанса: Хоће ли се кошмар Калифорније проширити на целу Америку /видео/

Америчка рок група „Ред хот чили пеперс“ још 1999. године описала је дегенеративне друштвене трендове у песми Californication. Мелодична, оригинална, са лако схватљивим рефреном, песма о феномену калифорнификације раширила се брзо и дуго држала у врху разних топ листа.

Парадоксално или не, тек данас је актуелнија него у тренутку када је објављена, иако је одавно нема на топ листама.

Калифорнија је током доброг дела двадесетог века представљала синоним за амерички сан, приказивана је најлепшим местом за живот на свету. Донекле, то и јесте било тако.

Прву половину столећа обележили су појава Холивуда и улазак у телевизијску еру, као и изградња моста Голден гејт који је постао симбол континуалног развоја и невероватних достигнућа.

Друга половина започела је установљавањем Силицијумске долине и производњом првог хард диска, што се касније наставило до неслућених размера. Паралелно, универзитетски центри Станфорд, Беркли, Ирвин, Лос Анђелес, Сан Франциско, Сан Дијего – постали су у одређеним научним областима најбољи на свету. Посматрајући је сепаратно из угла статистике и индикатора номиналног бруто друштвеног производа, Калифорнија је у двадесетпрвом веку пета највећа економија на свету. Уједно, у САД то је најмногољуднија федерална држава и што је за председничке изборе значајно, даје убедљиво највећи број електора – 54 (од укупно 538). Заправо, Калифорнија даје исти број електора као и 15 најмањих федералних држава збирно.

Међутим, Калифорнија је истовремено постала и један од највећих „болесника“ у САД. Данас се, сасвим супротно од наведеног податка о „петој економији света“ налази пред великим изазовима. Могуће је и неразрешивим. У последње две године број становника смањио се за рекордних пола милиона, исељавање се наставља, и то у условима када су појачани илегални уласци миграната из Мексика (процењује се, близу 4 хиљаде миграната дневно прелази границу са САД, део њих завршава у Калифорнији као привременом или трајном одредишту). Дакле, реално, одлив становништва још је масовнији, али се то у званичним подацима не види пошто постоји континуални прилив новопридошлих имиграната. Истовремено, број бескућника повећао се за преко 50 посто у последњих пола деценије (трећина америчких бескућника налази се у Калифорнији), упркос томе што је за њихово збрињавање од 2019. године потрошено 17 милијарди долара.

Цене хране више су него у остатку САД, а трошкове становања не треба посебно ни наводити (та тема је апсолвирана и често анализирана, пошто је цена некретнина чак два и по пута виша него, на пример, у Тексасу). Инфраструктурни радови касне, некада громогласно најављена брза железница гради се већ 14 година, није завршена, а трошкови су већ сада троструко виши од пројектованих.

Кључна брига је што одливом становништва одлазе и значајне компаније. Чак 414 великих предузећа преместило је своје пословање у друге федералне државе, међу њима је и Илон Маск са платформом „Х“ (некадашњи Твитер) чија централа се сада налази у Остину, Тексас. Разлог за то је што Калифорнија има највише порезе на приход (тренутно су преко 13 посто), док рецимо – ова категорија у 9 америчких федералних држава не постоји. Повећавање пореза није допринело побољшавању услова живота, унапређењу пословног амбијента, изградњи стратешке инфраструктуре, нити решавању нагомиланих социјалних питања (попут проблема бескућника који у Лос Анђелесу поприма забрињавајуће размере). Зашто?

Californication није само песма у којој се описује „социјално дно“, него и најава да ће сва та „трулеж“ испливати на површину и представљати главни ток друштвеног живота. Оно што је до пре свега три деценије било друштвено неприхватљиво, постало је не само допустиво, већ у великој мери и узорно.

Аутор ових стихова закључује да ни земљотреси ни плимни таласи „не могу спасити свет од калифорнификације“.

Да ли ће се свет спасити или неће, то ћемо још видети, тек – слика саме Калифорније због тога је данас другачија. Уместо мита о америчком сну креираног у „златном раздобљу“, ту се сада укорењује воук култура (woke), упарена са легитимизацијом похлепе, а што се одиграло заснивањем вредносних принципа на утилитаризацији (максимизацији корисности).

Могуће и најважнији промотер „воукизма“ и деконструкције свих досадашњих дефиниција основних социјалних категорија је холивудска индустрија спектакла.

Холивуд, а не престижни калифорнијски универзитети утемељују етичке норме и моралне оквире. Ни породица више не представља оно што је раније била (о појмовима нације, традиције, религије не треба ни говорити, они су разграђени још крајем деведесетих година ХХ века), ни човек није оно што је био. Полови су превазиђени, наместо њих инаугурисани су родови, а родови се могу мењати током живота, према потребама задовољавања текућег расположења. Пројекат етаблирања воукизма као доминантног културног обрасца кошта. У сваком погледу: политичком, финансијском, институционалном...

Ту се ништа не дешава спонтано, уоквиравање културних образаца мора бити организовано. Логичан исход овако организованог процеса на политичком пољу манифестује се континуалном подршком Демократској странци.

Изузетак је Арнолд Шварценегер који као представник републиканаца побеђује на изборима за гувернера два пута (након његовог одласка са функције од 2010. године опет побеђују демократе – по два пута Фери Браун и Гевин Њусом), али што се осталих избора тиче – демократски кандидати за председника САД „носе“ 54 електора још од почетка деведесетих година (Хилари Клинтон је освојила скоро дупло више гласова од Доналда Трампа 2016. године), сенатори се бирају из редова те странке већ деценијама, као и већина конгресмена (када је о изборима за Конгрес реч, тренутно је однос 40 – 12 у корист демократа).

На актуелним председничким изборима Калифорнија има и „свог кандидата“, Камалу Харис. Сасвим у складу са свим до сада изведеним, Камала Харис је кандидат са задатком да целе Сједињене Државе калифорнизује.

Пошто Хилари Клинтон није ни добила шансу да то оствари, а Џозеф Бајден није био способан да настави са места на ком је стао Барак Обама, Харисова је можда и „последња шанса“ за тако нешто. Прогресивна поларизација у америчком друштву одиграва се због наметања калифорнификације како на федералном нивоу, тако и у читавом низу држава, па се и околности за пројектовани успех иницијативе Демократске странке мењају.

Један од (не)изречених аргумената републиканаца представља и чињеница да калифорнификација кошта, поред тога што је друштвено неприхватљива, она је и трошак који се мора платити из буџетских средстава.

Са друге стране посматрано, можда су и ови избори последња шанса републиканаца да спрече нежељени процес. Јер, ако Харисова крене у амбициознију калифорнизацију америчке политике, Републиканска странка више неће имати велике изгледа да ишта оствари у наредним изборним циклусима.

Политичка манифестација воукизма је да побеђују демократе, никаквог простора за њихове противкандидате нема. Неолиберална доктрина у политици и воукизам у култури иду руку под руку, међусобно се подржавају и зависе једно од другог. За САД, предстојећи председнички избори по много чему су важни.

Једна од битака која се води тиче се и „пресађивања“ калифорнијског пелцера на целу земљу (заправо, у неким државама попут Њу Јорка то се још одавно и одиграло). Кандидатуром Камале Харис (ре)актуализовано је ово питање, иако је примена концепта у самој Калифорнији довела до драматичних последица. Просто, то је ствар идеологије, објашњења заснована на чињеницама играју малу улогу.

Уместо америчког сна, са Камалом Харис – САД ће понудити свету воукизам, нове етичке норме и моралне оквире. Или се може рећи и старе, промовисане у овом веку, али сада помало редизајниране и врло агресивно наметане у политичкој пракси. Са нагласком на агресивном наметању у политичкој пракси, чак и по цену погоршавања услова живота, уназађивања пословног амбијента, одлагања стратешких пројеката и решавања нагомиланих социјалних проблема. Воукизам помаже креирању нове већине и победама на изборима, друштво холивудског спектакла помаже одржавање идеолошког дискурса који политички, финансијски и институционално подстиче укорењивање воук културе.

После Камале Харис може доћи само неко сличан. И у европским земљама, на које се калифорнификација у таквим околностима такође шири – на власт ће долази искључиво слични њој. Логичан крај концептуализације посмодернистичке деконструкције буквално свега и инсистирања на новој интерпретацији људских права и слобода које се бране увек и по сваку цену. Тако се круг затвара.