У интервјуу за „Фајненшел тајмс“, Мишел Уелбек је потврдио да и даље подржава Доналда Трампа јер он „неће започети ратове“. Сматра да би било добро кад би Трамп престао да подржава Украјину ако поново ступи на дужност председника САД.
Уелбек као Волтер плутократског друштва
Плутократија, односно владавина богатих има своје јаке друштвене амортизере који се налазе у сфери индустрије забаве и потпуно затрпава ум и чула велике већине народа тривијалним садржајима из области спорта, популарне музике, филма и моде, објашњава Вукосављевић.
У том контексту Уелбек својом оштрином мисли и сецирањем француског и западног друштва подсећа на неки начин на ум и снагу критике коју је својевремено имао Волтер, сматра Вукосављевић.
„У сваком случају његова оштрина, његов дубоки захват у проблеме француског друштва и његова оштрина јесу данас волтеровски глас једне интелектуално и морално посустале савремене Француске. Наравно, плутократска власт, оно што се често код нас, а и другде назива дубоком државом, а то је заправо сакривена држава, односно сакривени центри моћи, покушаваће да сузбију и суспендују те гласове јаких интелектуалаца као што су то чинили и са прогоном и прекривањем јаких интонација и јаког гласа нобеловца Петера Хандкеа, који не само да је био и јесте пријатељ Србије него је и сагледавао проблеме савремених западних друштава на сличан начин као што то чини Уелбек.“
Утишавање неподобних великана
Вукосављевић подсећа да су сакриване и утишаване изјаве чувеног енглеског драмског писца Харолда Пинтера који је такође имао ангажовану мисао, као и још пар десетина интелектуалаца са читавог Запада.
Зато је убеђен да ће западна пропагандна машинерија покушати да утиша и Уелбеков глас и сведе га на маргину једног интелектуалног бунта без јаче снаге и домета, али ће са друге стране велики број Уелбекових поклоника у свету чути и разумети тај глас.
„Наравно, данас Запад који је у моралном посртању, а видимо и у привредном и војном, покушава да се спасе на сваки могући начин и у тим покушајима не бира алате и средства за санкционисање, поништавање и угрожавање свих оних који другачије мисле од политика тих дубоких држава.“
БРИКС награде за западне дисиденте
Глобална заједница данас нема такав центар моћи који би у гласовима Мишеала Уелбека препознао оно што је Запад својевремено препознавао у гласовима Александра Солжењицина или Милована Ђиласа, додаје Вукосављевић.
Зато би било добро кад би земље БРИКС-а које су једна нова, свежа, јака и потентна привредна, политичка па чак и идејна структура, успеле да успоставе и афирмишу одређене награде, као што је награде за храброст, друштвени ангажман и књижевност, сматра Вукослављевић.
„Те награде би биле неки еквиваленти не само Нобеловој награди која је такође изгубила на репутацији, него свим оним наградама које је Запад великодушно додељивао Солжењицину, Ђиласу и људима који су критиковали социјалистички систем кад је то Западу одговарало. Земље БРИКС-а имају и финансијску и политичку и сваку другу моћ и претпоставке да установе награде и признања које би гласове попут Уелбекових могле да прошире, афирмишу, учине их глобално познатим. И заправо пруже свету једну идеју о томе да испод великих наслага окамењене индустрије забаве и поткултуре банализације људског ума, духа и напора, клијају и понеки изданци слободне људске мисли. И да критички ум Запада упркос изгубљеној бици против плутократије није још увек сасвим згаснуо.“
Звона на узбуну
Можда Запад у области културе и слободне људске мисли и није рекао последњу реч, али ће је рећи уколико гласови попут Уелбековог не буду добијали подршку и афирмацију, сматра Вукосављевић.
„Оно што данас ради Мишел Уелбек својим делом, јесте у извесној мери слично оном што су урадили Џорџ Орвел романима 'Нико и ништа у Паризу и Лондону', па и овим познатијима као што су '1984' и 'Животињска фарма' као и Олдос Хаксли у 'Врлом новом свету' кад су пре много деценија најављивали неку дистопију која је постала наша савременост и реалност. Данас снага тих упозорења Мишела Уелбека и других малобројних западних снажних интелектуалаца не осликава дистопију, већ једну реалност и упозорава свет. Уколико литература и људски умови данас могу да покрену неког на размишљање онда чине оно што јесте дужност интелектуалца, а то је да буде будан и да говори истину“, закључио је Вукосављевић.
Погледајте и: