„Поништено“! Права дијагноза стања на Западу и судбине појединца – лектира за одбрану породице
CC0 / Unsplash/Mikołaj /
Пратите нас
Последњи роман Мишела Уелбека „Поништено“, најбољи је роман 21. века. „Поништено“ је велики роман нашег времена, који дијагностицира стање и судбину појединца на Западу у трећој деценији 21. века, сматра писац, новинар и преводилац Мухарем Баздуљ.
Начин на који је Пол Резон као главни јунак приказан и у контексту његовог брака, посла, примарне породице, пријатеља и дигиталне епохе чини ми се да је јако ефектан и сугестиван и ако хоћете, парадигма времена. На начин на који су Балзакови јунаци били специфични у контексту француске књижевности за своје време, а јунаци Сартра, Камија и Марлоа за један период у 20. веку, чини ми се да јунаци ове Уелбекове књиге то раде за наше време. Она је уз 'Елементарне честице' најамбициознија његова књига и што се тиче обима и што се тиче покушаја дијагнозе једне епохе и једне типичне људске судбине везане за ту епоху“, каже Баздуљ за „Орбиту културе.
Преводилац романа „Поништено“ на српски језик Владимир Д. Јанковић додаје да је, кад га је до краја превео, боље схватио Уелбекову медијску поруку која је третирана и као маркетиншки трик да је то последњи његов роман.
Та реченица добија потпуно друго значење кад се књига прочита до краја. 'Поништено' је неупоредив у односу на претходне Уелбекове романе и док сам га преводио сматрао сам да је то његово најбоље дело, најбоље јер је ново. Са том трагичном финалистичком нотом, не би било фер, према једном човеку, души, духу који је Мишел Уелбек рећи да је овај роман упоредив са претходнима, односно да се било шта од претходног може с њим поредити.
Потрага за спасом у постбожанском свету
Као и у претходним романима, Уелбек има једног главног протагонисту, мушкарца у средњим годинама чија су опсесија љубавно-сексуални односи у дигиталној, капиталистичкој епохи и приповеда о људској усамљености, односно изгубљености у глобализованом пејсажу. Код Уелбека увек имамо покушај тражења спаса у том, условно речено постбожанском, пострелигиозном свету, истиче Баздуљ.
Чини ми се да код Уелбека постоји носталгија за духовним и религиозним с тим што је он свестан да је за већину људи у западнохришћанском свету то нешто што је заувек изгубљено. То је она ситуација о којој можемо често да читамо да је нека црква у Белгији или Француској претворена у хотел, а код Уелбека постоји страшна свест да су без те духовне димензије људи изгубљени. Начин на који ће људи наћи ту духовну димензију код њега се из књигу разликује, али увек постоји концепт љубави као хоризонт искупљења.
Према Јанковићу, „Поништено“ је права рокенрол књига, по моделу да је џез музика за музичаре а рокенрол музика за народ. „Поништено“ је књига о нади, ода оствареној љубави и има и спасилачку улогу јер искупљење главног јунака даје смисао свему.
Мишел Уелбек
© Sputnik / Михаил Фомичев
Политика као декор – власт као празно место моћи
За разлику од „Покоравања“ где је политички елемент био најважнији, у роману „Поништено“ Уелбек показује један свет у коме је власт празно место моћи. Реч је о једном бирократизованом свету у којем је све свеједно јер се систем по инерцији одржава, сматра Баздуљ.
Политика је овде више декор, а у прва два поглавља појављују се неки ликови који се после скоро уопште не појављују. Уелбек се увек игра са жанром па овде имамо идеју неког псеудо сајбер-шпијунског трилера што на крају нема никакве везе ни са чим. У ствари он ради управо оно што је Хичкок звао Мекгафин – даје неку врсту лажног заплета на ког публика реагује, а у ствари „товари“ ону кључну причу.
Мухарем Баздуљ
© Sputnik / Дејан Симић
Породичне вредности у антрополошком песимизму
Ово је помало и ода старинским породичним вредностима. Начином на који приказује примарну породицу Пола Резона он нам говори о једној типичној отуђености у наше време, али у ствари, ово је једна традиционалистичка и у једном, не дневно-политичком већ вредносном смислу – конзервативно десничарска књига и она стварно призива породичне вредности. Они који се залажу да се у школама промовишу породичне и традиционалне вредности, требало би да траже да ова књига буде у лектири за четврти средње.
Као и у претходним Уелбековим романима и кроз „поништено“ провејавају филозофско-есејистички пасажи. Према Баздуљу, Уелбекова филозофска вертикала је једноставна и иде од француских моралиста попут Шатобријана, преко Шопенхауера и Ничеа до Сиорана. Реч је о једној врсти антрополошког песимизма која је код њега као таква увек постојала.
Али он је у тим стварима вешт. Има писаца који не знају да есејизирају али Уелбек зна. Колико год ова књига била пуна заплета, има једна дивна реченица шпанског филозофа Ортеге и Гасета о Стендалу где он каже: Стендал увек прича, чак и кад есејизира, можда и понајвише кад есејизира. На неки начин Уелбек је наследник тог Стендала. Он и кад користи та мудровања то је увек у функцији приче.
„Поништено“ као српски филм о Паји Разлогу
Мада је Уелбек био звезда неколико филмова а и неки су његови романи екранизовани, Баздуљ сматра да би пребацивање на платно романа „Поништено“ било тешко, односно захтевало би један специфичан уметнички поступак, јер као и свака права велика књижевност и ова прича је испричана специфичним језиком.
У прилог тези о немогућности пребацивања приче на филмско платно, Баздуљ наводи прве две реченице романа које су толико сугестивне и моћне да их је практично немогуће екранизовати:
,,Има тих понедељака крајем новембра или почетком децембра нарочито ако сте самац кад вас обузме осећање да сте у предворју смрти. Летњи одмор је одавно заборављен, Нова година је још далеко, ништавило је несвакидашње близу".
Јанковић додаје да је размишљао чији би то филм требало да буде и да ли би Французи или Американци били идеални извођачи радова.
Код Француза би породични елемент могао много да разводни целу причу а код Американаца би превладали ови напуштени бочни водотокови, политички и терористички које је он једноставно заборавио негде уз пут, па би направили сајбер трилер или политички трилер. А онда би требало да се све теме размакну да би остала она животна као једина. Можда би филм требало да направе Срби.
Баздуљ додаје да је реч о причи која би се лако могла пребацити у Београд јер може се замислити главни јунак који би био релативно високо позиционирани службеник Министарства информисања и звао би се Павле Разумовић или Паја Разлог.
