Надам се да ће будућност наше школе бити светлија него што је сада, јер у оваквом стању појава тих уџбеника колико год јесте за похвалу, није довољна да цео систем који је урушен врати у нормалу, додаје Димитријевић.
Уџбеници морају бити прожети историјском свешћу
Сви наши уџбеници, пре свега уџбеници друштвених наука, морају бити прожети јасном историјском свешћу, истиче Димитријевић.
„Нама не треба да имамо некакву идеолошку причу која ће као у доба титоизма спајати патриотизам са неким идеолошким садржајима. Патриотизам је природан израз људског живљења у заједници и он је био природан и за Грке и за Римљане, за Кинезе и било кога другог. Тако да оно што је најбоље и највеће у српској историји, књижевности, уметности итд. треба да нађе место у уџбеничком простору. Довољно је сетити се Надежде Петровић и њеног националног рада. Наша највећа сликарка опремила је читаву једну чету комита Лазара Кујунџића који је херојски погинуо у Великој Хочи. Управо из тог разлога, она је као сликарка била и велики родољуб. Све те ствари морају да уђу у наше уџбенике.“
Толеранција карактеристична за Србе
Поготово је врло важно да наши ученици развијајући свој патриотизам никако не скрену у шовинизам што је антихришћански и антисрпски, него у уџбеницима морамо имати примере изванредне вековне верске и сваке друге трпељивости српског народа, додаје Димитријевић.
„При чему верска трпељивост није религиозна равнодушност као што покушавају да нам је представе другосрбијанци – секуларисти. Она се заснива на хришћанском схватању љубави према ближњем. Таквих примера било је много. Довољно је сетити се да је краљ Петар приликом ослобађања Старе Србије 1912. године дао изричиту заповест да се не смеју рушити муслиманске светиње. Сви знамо да је Синан-пашина џамија у Призрену подигнута од камења манастира Светих Архангела који је срушен, али Срби нису порушили Синан-пашину џамију и она је остала тамо где јесте. И то је један од многобројних примера те толеранције која је била карактеристична за овај народ, тако да би и те ствари требало да се нађу у нашим уџбеницима.“
Ново једноумље – критика титоиста маскираних у либерале
Коментаришући осуде националне читанке од стране такозване либералне јавности, Димитријевић каже да нажалост ми живимо у једном ритуализованом простору у ком нема места ни за какву јавну расправу, него свако ритуално понавља своје формуле.
„Тако и та квазилиберална јавност у ствари су бивши титоисти маскирани у либерале. Ту нема никаквог истинског либерализма. Ако се осврћемо на либерализам Џона Стјуарта Мила, онда би било јасно да то није никакав либерализам. Ово што се данас дешава, у ствари је ново једноумље које се либерализмом покрива и маскира, али то не сме да спречи да они садржаји који су неопходни нашим ђацима буду унети у уџбенике. Није реч о никаквим либералима него о титоистичким другосрбијанцима који су се маскирали у либерале и којима све смета. Они не морају ништа да читају, али су сигурни да то не ваља ништа јер су једноставно људи којима српство не значи ништа друго осим повода за зараду. Јер они зарађују тако што нападају било какву појаву српске националне самосвести“, закључио је Димитријевић.
Национална читанка – упознавање са традицијом
Национална читанка за први и други разред основне школе – „Ризница“ послужиће да се ђаци упознају са традиционалним наслеђем свог народа, његовом културом и историјом. У њој су обухваћени садржаји из четири предмета: српског језика, света око нас, ликовне и музичке културе.
Читанка је обавезно наставно средство, биће ускоро дистрибуирана свим школама, за ђаке је бесплатна и садржај се неће испитивати за оцену.
Читанка за прваке и другаке је прва која је објављена, а у плану су још три – за ђаке трећег и четвртог разреда, за старије разреде основне школе и за средњошколце.
На почетку је порука аутора – „Лепа је земља Србија“ и чланак у коме се наводи по чему је наша земља позната, да има славну прошлост, да су њој рођени и стварали бројни писци и други уметници, научници и спортисти...
Након увода следе две строфе химне „Боже, правде“, песма „Волим“ Јове Јовановића Змаја, а после тога штиво је подељено у пет поглавља. Прво поглавље се зове „Ово је прича о мени“ и у њему се кроз песме Змаја, Душана Радовића, Добрице Ерића...говори о дечјем добу и одрастању.
Следи поглавље „Поносим се својим језиком и писмом“ где ђаци додатно увече ко је био Вук Стефановић Караџић, шта је азбука, а нешто више о ћирилици могу сазнати кроз причу Бранка Ћопића „Како сам научио ћирилицу“.
У трећем поглављу „Како расте знање“, ђаци се упознају са великим просветитељима, владарима, научницима, добротворима. Тако они додатно уче о Светом Сави, Доситеју Обрадовићу у баснама које је објавио. У овом делу малишани сазнају и ко је био Никола Тесла, у чему је значај његовог дела, где је рођен, и где је живео и стварао.
Следеће поглавље је „Како расте култура“, а у последњем поглављу „Србија у мом срцу“, представљени су симболи: химна, грб и застава, наведено је да је Дан државности 15. фебруар, детаљније је представљена и престоница Београд, а на крају читанке је посвећена биљном и животињском свету којим је богата Србија.
Погледајте и: