Џозеф Бајден изазвао је смехотрес рекавши да „изгледа као четрдесетогодишњак“. Ердоган је назвао Нетанијахуа „новим Хитлером“. Уместо израелског премијера, одговорио му је аргентински председник Хавиер Милеи истакавши како у сали „седе диктатуре попут Кубе и Венецуеле које гласају против једине демократске државе на Блиском истоку – Израела“...
Обраћање Нетанијахуа већина присутних је бојкотовала, демонстративно напустивши салу. Председник Салвадора Најиб Букеле ушао је у оштру полемику са Бајденовом администрацијом, рекавши да у овој средњоамеричкој земљи „нико не притвара опозиционаре, нико не цензурише опозицију, нико не цензурише мишљења оних који другачије мисле“, алудирајући да се то чини у „доказаним демократијама“.
Букеле је заиста „четрдесетогодишњак“, већ пола деценије је шеф државе и представља једну од „живописнијих фигура“ у латиноамеричкој политици. У циљу борбе против криминала, заправо борбе против картела који је до скора фактички управљао државом и територијално разделио земљу бандама за ефикасније „гранање бизниса“, повећао је овлашћења снагама безбедности и изградио специјални затвор у прашуми из којег је „немогуће побећи“.
Као у серији „Наркос“
Пре само петнаестак година, за обичне грађане који су забављени својим пословима и егзистенцијалним биткама, било је чак ризично прелазити са територије којом је управљала једна банда, на територију под контролом друге. Монструозни злочини нису чињени само током међусобних обрачуна банди око плена, него и против тих обичних грађана које су желели застрашити.
Сцене из култног серијала „Наркос“ нису фикција и не односе се само на Мексико, то је стварност са којом се суочавају друштва у овом делу света. И даље се лицитира колико је људи „смештено иза решетака“, та бројка креће се од 40 до 70 хиљада.
Управник „салвадорског Алкатраза“ није желео страним новинарима рећи тачан број, одговоривши да „у ћелију у коју можете сместити десет људи, можете и двадесет“. Сурово опхођење према затвореницима изазвало је реакције бројних организација које се боре против тортуре и за људска права.
У говору на заседању Генералне скупштине УН Букеле је истакао да је „безбедност грађана испред удобности за криминалце“. Тренутно, Салвадор је можда и најбезбеднија држава на читавом континенту.
Зеленски остао у сенци
Све у свему, а због многа тога интересантног што се могло чути и видети, Владимир Зеленски потпуно је остао у „другом плану“. Приметно, још од друге половине 2023. године његова појава престајала је да изазива велику пажњу, престајала су поређења његових говора са Черчиловим, није више било дугих и френетичних аплауза, није више дочекиван као „рок звезда“. Зато и овај његов долазак у Њу Јорк по много чему подсећа на „опроштајну турнеју“.
Тапшања по раменима западних дипломата у Украјини се и даље доживаљавају као несумњива подршка. Посматрано са стране – могу се схватити и као сажаљевање.
Јер, док је Зеленски говорио у УН, у Москви се одржавала седница државног Савета безбедности са првом тачком дневног реда о промени доктрине употребе нуклеарног арсенала. Цена рата колективног Запада против Русије драматично се повећава.
Наравно, не недостаје оних који мисле да се та цена може платити или оних који тврде како „Путин блефира“, не недостаје ни оних идеолошки заслепљених који ништа не разумеју, али подоста је и оних који „сажаљевају случај“ Украјине пошто схватају да последице даље подршке Кијеву могу бити катастрофалне.
Американци нису импресионирани
Непосредно након његовог говора и представљања замишљеног „Плана победе“ Џозефу Бајдену и Камали Харис, у америчким медијима осванула је констатација високог (неименованог) званичника:
„Нисам импресиониран, нема много новог“.
Исти извор тврди да тај план не нуди „јасан пут до победе за Украјину“, посебно ако се има у виду „стабилно напредовање“ руских снага на фронту.
Сума сумарум, идеја се своди на испоруку и дозвољавање употребе ракета дугог домета којима би Украјинци гађали циљеве дубоко унутар руске територије.
Говор Зеленског, мада се у њему овај захтев изричито не спомиње (захтев је био сачуван за разговор са Бајденом и Харисовом), требало је да послужи као образложење таквог захтева. Јер, како је подвукао Зеленски сукоб се неће завршити „зато што се неко уморио од рата, нити зато што је неко нешто разменио са Путином“ већ тако што ће „Русија бити принуђена да склопи мир“.
Ипак, приметна је једна контрадикторност у његовом наступу. Са једне стране, апострофирао је значај Повеље УН и чак устврдио да ће се сукоб окончати „јер ће Повеља УН деловати. Мора деловати!“. Са друге стране, позвао је УН да се „заиста уједине“, рекавши како је „немогуће истински и поштено решити питање рата и мира, јер превише тога у Савету безбедности зависи од права вета. Када агресор примени право вета, УН су немоћне да зауставе рат“.
Танки аргументи Кијева
Ова тема је старија од Зеленског, најчешће су потезању вета прибегавале САД, а конкретна тема због које су то чиниле је израелско-палестински конфликт. Мада, када је реч о САД, списак ситуација у којима је примењивано право вета како би се оправдали превентивни и преемптивни ратови или у којима је свесно заобилажена Повеља УН далеко је дужи.
Ова аргументација Зеленског зато му може и даље донекле послужити за говоре по парламентима НАТО чланица, али у Генералној скупштини УН – тешко.
Већина у овој организацији, декларисана или „тиха“, сасвим је свеједно, на текуће међународне односе гледа као и на стање у Салвадору. Читави народи, забављени својим пословима и егзистенцијалним биткама, постали су таоци доминације једног „картела“ који је наметао своја правила игре у постбиполарном свету.
Повеља УН остајала је „мртво слово на папиру“. Безбедност се остварује „декартелизацијом“, а ту је Зеленски на погрешној страни. И његови захтеви изложени у „Плану победе“ биће од стране глобалне већине оцењени као погрешни.
За глобалну већину, Украјинска криза сама по себи не значи много. Али, зато њена контекстуализација значи много. А међу глобалном већином, контекстуализација се одиграва на сасвим другачији начин него унутар трансатлантске заједнице.
Дебате на Генералној скупштини УН то су несумњиво показале. У односу на постбиполарни поредак од пре петнаестак година – свет се променио. Неповратно се променио. Непрепознавање тих промена од стране украјинске политичке елите кључно је утицало да се праве стратешке грешке Кијева које су протоком времена повећавале конфликтни потенцијал и индуковале сукоб широких размера.
Зеленски би сада да се конфликт још више распламса и добије нове размере. Тако је натоциљан и представљени „План победе“. Међу глобалном већином, за тако нешто нема разумевања.
Што се тиче глобалне мањине оличене у трансатлантској заједници, остаје да срачунају колико би их то повећавање цене рата против Русије коштало. Према првим реакцијама – подоста је оних који схватају да последице даље подршке Кијеву могу бити катастрофалне.
Мада, никако не треба потценити ни утицај оних који су идеолошки заслепљени, ништа не разумеју или и даље тврде да „Путин блефира“. Однос према Зеленском показаће ко ће ту превладати.