Потресно сведочење: Плашили су нас да су Руси звери, а они су нам донели чоколаде и — слободу!

Ово за Спутњик каже Љиљана Драговић, костимограф, истакнута српска уметница са којом смо разговарали поводом осам деценија од ослобођења Европе од фашизма.

Њену породицу је Други светски рат затекао на Косову и Метохији. Прво је остала без болесне мајке, а оца су стрељали. Породица се преселила у Јагодину.

Борбе за ослобођење трајале су шест 6 дана, становнике сваког ослобођеног дела града, сваке куће, чували су совјетски војници. Код њих су дошла два младића. Већ прве ноћи схватили су да нису очекиване звери:

„Један Рус је устао и држећи се за стомак почео да говори, ти, ти, ти... Тетке су одмах пробудиле деду, он у оним дугим белим гаћама, са штапом, виче, шта хоћете, шта хоћете ви... Али моја старија тетка Васиљка је схватила, држи стомак, ти - па то је чај! Брзо га је скувала. После тога је све било дивно са њима. Не сећам се колико су остали, али ми деца смо добили чоколаде, били смо срећни. Мој брат им све време био у крилу“.

Име Љиљане Драговић се везује за више од 200 позоришних остварења у готово свим театрима у Југославији, потписала је костиме и за 11 филмова, међу којима су "Доротеј" и "Косовски бој", за које је добила Златну арену на Пулском фестивалу. Добитница је две Стеријине и Награде за животно дело.

Рођена је 1933. године у Скопљу. Отац Цветко био је професор књижевности и француског језика, пореклом из околине Даниловграда, мајка Љубица такође је била из Црне Горе. Љиљанин брат, признати архитекта Слободан Драговић, данас Симеон, пре више деценија се замонашио, а млађа сестра Биљана такође је била костимограф.

Због очевог посла често су се селили, Други светски рат затекао их у селу Љумбарда, поред Дечана. Непосредно пред рат је остала без мајке. Отац је у тајности слушао радио и славио успехе Совјетске војске. А онда су једне ноћи дошли по њега.

У кући у којој је живела са теткама које су преузеле бригу о њој, сестри и брату када је мајка умрла, завладао је мук. И деда је био са њима. Нису знали за шта је отац оптужен. Видела га је још само једном.

„Била сам ужаснута призором. Чинило ми се да је остарио, страшно. Само сам хтела да што пре изађем. Нисам разумела да је то можда последњи пут да га видим. Много касније сам због тога плакала. Зашто му нисам нешто рекла, што му нисам казала како га волим, како му нисам рекла да је диван. Нисам ништа рекла, само сам хтела што пре да изађем. Недуго затим тетка је у гомили бачених ципела препознала гете, вунене беле чарапе. Стрељан је“.

Тада се због два немачка официра и једног војника, стрељало 100 наших. Заиста је било 100 за једног. Касније су купили са улица, али у почетку су бирали људе који су водили народ, мислеће људе. Интелектуалце, професоре, лекаре, адвокате, судије.

Када је отац убијен, Љиљана је занемела. Дуго није говорила.

Старији стриц, официр Југословенске војске, био је школски друг Милана Недића, тадашњег председника владе народног спаса, коју је поставила немачка власт. Отишао је код њега да тражи помоћ. Са мајчиним оцем који је такође био потпуковник. Преселили су се у Јагодину, где је стриц постављен за градоначелника.

Због те чињенице по ослобођењу, нису осетили олакшање, али не само због те чињенице.

Стриц, градоначелник Јагодине, морао је да бежи, био је против комуниста. За њих није било „тачкица“, није било хране. Тетке су се сналазиле, једна је чак покушала да шверцује, а тетка Васиљка, која је радила као дактилограф, ухапшена је као „сарадник окупатора, одведена у затвор, у фабрику меса.

„Била је у сушионици, тако су они кажњавали. Зато што је радила и зато што јој је брат био градоначелник. Вратила се са 30 килограма, једва су је спасили. Није могла да хода, вукли су је да је доведу кући. Поново смо се вратили на Косово, у Пећ“.

Љиљана Драговић имала је блиставу каријеру, коју су пратила и међународна гостовања. Сретала је људе чији су преци можда утицали на њену тешку судбину. Никоме није замерала.

Наша саговорница истиче да је ту било и дивних људи, Албанаца који су их све време посећивали. Једна од њених тетака и удала се за Албанца, човека који је чекао да она, сестра и брат одрасту, тада је запросио. Чекао је годинама. Био им је омиљени зет.

Једна тетка по маминој линији, Дара Драгишић, из Другог светског рата је изашла као Народни херој:

„Њу је убио Албанац из њене чете, пред сам крај рата. Албанци су јој у ово последње време срушили споменик“.

Додаје да сада, у деведесетим годинама, много теже доживљава дешавања на Косову и Метохији, она у Украјини, али и више размишља о томе како је живот чудо:

„Кад год би ме питали шта је најтеже било у мом животу, рекла сам, само да не буде поново рата. Само то не. Мислим да ће Руси да помогну да се човечанство спаси од овог зла. Можда погрешно мислим, неке моје другарице не мисле као ја. Тако мислим и немам намеру да се удубљујем зашто. Верујем да је то једино нормално што треба да се догоди, да се спаси цивилизација уопште“.