Ово се једноставно не ради: Хоће ли нас хапсити?

Старији Шостакович је тихо рекао:

„Не поричемо материјални интерес при преласку из табора реакције у табор прогреса.“

Наравно, алудирао је на познате речи Лењина: „Ми, комунисти, не поричемо материјални интерес радника због повећавања продуктивности.“

Концептуализатор атеистичког егзистенцијализма и добитник Нобелове награде за књижевност можда је тог дана у Москви наплаћивао какве путне трошкове, можда су му ипак били исплаћивани хонорари за дела која су широко читана и цитирана међу совјетском публиком, а можда се ради и о нечем трећем.

Тек, његове везе са „комунистичком блоком“ јесу постојале, путовао је и на Кубу, у Југославију и Кину. Уосталом, није у том времену био једини међу интелектуалцима са Запада склоним комунистичкој идеологији и заштити „свих потлачених на свету“.

Истовремено, данас су већ добро познате везе америчких и британских структура са либералним уметницима и мислиоцима, међу њима је и утицај на уређивачку политику својевремено култног часописа „Encounter“. Исто као што су познате њихове везе са совјетским дисидентима.

Хладни рат одигравао се на више фронтова, између осталог огледао се и у изградњи културних и политичких образаца и актуализацији различитих тема преко уметности, науке, филозофије, новинарства... Неки су у томе учествовали свесно, неки несвесно, неки због веровања у идеје и актуализације политичких тема, неки због шансе за афирмацију и хонорара, неки су били аутори сјајних теоријских модела и значајних уметничких дела, неки само пука средства у „великој игри“ чија су истраживања или радови служила једнократној сврси.

Тек, правила су била позната, дискусије учестале, а размене ставова и становишта нису престајала. У то су били укључени неки од највећих интелектуалаца тог доба. Што се суштински разликује од данашњег времена.

Данас се најпре пуца, па тек онда упозорава о могућој употреби ватреног оружја. Прво се уведу санкције, онда дуго и грозничаво траже образложења због чега је то учињено, а напослетку, у недостатку одрживих образложења – опет се уводе санкције и организује се нови круг целог процеса.

Тако су, након две године, САД увеле по други пут санкције руским медијима (РТ и Спутњик), уз додатак да се овога пута мере односе и на генералног директора медијске групе „Русија севодња“ Димитрија Кисељова. Донекле, све је ово смешно пошто понуђена образложења, најблаже речено, једноставно не стоје.

Однекле, ово је забрињавајуће и може имати далекосежне последице. Ентони Блинкен позвао је савезнике да се „односе према раду РТ на исти начин као према било којој обавештајној активности Русије на својој територији“.

Озбиљна оптужба, уз то и озбиљна претња. Блинкен је опалио, па ће сада савезници, тек након привођења појединаца тражити доказе због чега су сумњиви и конструисати тезе о обавештајним активностима контекстуализацијом постојећих дефиниција и ослањајући се на „шире засновану логику“.

Тај „филм“ већ је био приказиван у репресивним комунистичким режимима, мада су и тамо најпре слали упозорења, најчешће неколико пута, па тек потом пуцали.. Међутим, посебну димензију представља начин на који је тема даљег санкционисања запослених у руским медијима уведена у политички дискурс током лета.

Најпре је обајвљена вест како фондација брачног пара Клуни предлаже покретање тајних налога за хапшење „руских пропагандиста“. Џорџ Клуни је, након што се „подигла прашина“ у јавности демантовао ову најаву, мада остаје чињеница како је то саопштила директорка за правна питања те организације Ана Неистат. У њеном излагању помињана је примена ове мере против новинара, али тешко је утврдива граница између новинара и осталих.

За кијевски режим пропагандисти су и писац калибра Захара Прилепина, као и филозоф Александар Дугин.

Убрзо након оглашавања Клунија и његове директорке сличну иницијативу лансира и Међународна федерација за људска права Џорџа Сороша, са идејом да Међународни кривични суд изда налоге за хапшење неколико руских новинара (Маргарита Симоњан, Дмитриј Кисељов, Владимир Соловјов) и Дмитрија Медведева (ту се већ прелази са новинара на друге делатнике које Сорош очигледно сматра за важне „руске пропагандисте“), што ипак показује да се у појединим америчким круговима о томе размишља.

Може Клуни демантовати колико хоће, може бити и да је невин у целој овој ствари, тек идеја је закотрљана. Наведени разлози, како се то чини због санкционисања „ратне пропаганде“ и „злочиначког језика мржње“ делује колико неубедљиво, толико и невероватно.

Прво, о узроцима и разлозима текућих турбуленција у међународној арени постоје многа виђења. Кризе се не решавају искључивањем и санкционисањем, већ сучељавањем и дискусијама. Чак и када је немогуће решити кризу, она се може држати под контролом и тако спречити њена даља ескалација. Потребна су правила игре, размене ставова и становишта. Неко ће из тога изаћи као победник, неко као губитник, неко ће у томе учествовати из убеђења, неко из других побуда, али установиће се одређени културни и политички обрасци и актуализовати различите теме преко уметности, науке, филозофије, новинарства... Тако се и поред трајања криза, каква је на пример била хладноратовска, у одређеној мери може нормално живети, радити, стварати.

Друго, невероватно је да иницијатори ових предлога, било да се ради о глумцима или мултимилијардерима - не размишљају о контраефектима. Да ли заиста мисле како би примена овако суманутих идеја остала без последица за њих и њихове истомишљенике? На друштвеној мрежи „Х“ шири се списак познатих личности (celebrities) које су јавно подржале Израел у последњем рату против Палестине. Ту су глумци Двејн Џонсон и Џејми Ли Куртис, Ким Кардашијан, музичар Џастин Бибер, кошаркаш Леброн Џејмс... Једноставним прегледом коментара може се лако утврдити да буквално не постоји нити једна муслиманска земља у којој део јавности није реаговао позитивно на ову акцију. Како ће се то одразити на појединце са списка? Немогуће је предвидети, али је лако и наслутити да се неће све завршити простом блокадом налога на друштвеној мрежи. Између осталог, и због страха од реципроцитета током хладноратовског периода учесници у сукобу избегавали су драстична решења и трудили се да успоставе нека правила игре.

Умишљеност дела западне елите, политичке, културне и уопште интелектуалне, њихово самозаваравање како су и даље „центар света“ са правом да одлучују о томе шта је истина и намећу другима своја виђења, представља једну од највећих опасности у данашњем времену.

У реду, хапсиће „руске пропагандисте“, можда се у то укључи и Међународни кривични суд, али колико ће то допринети ескалације кризе и како ће се одразити на њих саме, на оне који буду на списку „америчких пропагандиста“!?

Уследиће реципроцитет и још драматичније последице, а за њима и спирала сличних мера којој неће бити краја.

У политици постоје ствари које се једноставно не раде, без обзира на околности и текућу ситуацију. Боље је то схватити на време. Ако почне примена Блинкенових предлога и настави се мерама Џорца Сороша онда ће бити касно за покушај установљавања правила игре. Иако ће свима брзо постати јасно зашто постоје ствари које се једноставно не раде.