Психијатар открива за Спутњик: Како родитељи да препознају зависност код деце и да се боре са њом

Др Светислав Митровић, психијатар са Института за ментално здравље, говори за Спутњик о проблемима модерног времена са којима се деца данашњице свакодневно сусрећу, а на која најчешће остају без одговора. Он ради у дневној болници за болести зависности у адолесценцији где се сусреће са младима од 12 до 18 година и објашњава да су разлози који младу особу гурају у црнило депресије, канџе анксиозности или другог поремећаја разноврсни и многобројни, а да деца и млади врло често одговоре потраже у дроги, алкохолу, коцки, или бегу из стварног у виртуелни свет.

Др Митровић каже да постоји више мотива, чак и за врло младу особу – чак и за дете, који их одвлаче у искушење да пробају алкохол или психоактивне супстанце. Ти мотиви могу бити и обична радозналост, притисак вршњака, али и жеља за привлачењем пажње и поистовећивањем са старијима из окружења. Ипак, поред „уобичајених“ разлога, каже, постоје и они дубљи и озбиљнији.

Када је реч о несупстанцијалним зависностима, односно играма на срећу и злоупотреби дигиталних средстава и медија, ради се о огромном изазову у који су укључене читаве индустрије – индустрија видео игара, порнографска индустрија, индустрија игара на срећу, као и друштвене мреже од којих млада особа може врло лако постати зависна.

У свим тим световима, објашњава доктор Митровић, млади данас проводе и по више сати дневно. Њихови мотиви су различити, али могу бити и комбиновани.

Митровић ради и са пацијентима чије су зависности супстанционог карактера, дакле које су везане за узимање различитих психоактивних супстанци, али и са онима које су понашајне или бихејвиоралне зависности и које се односе на зависности од дигиталних уређаја, дигиталних средстава и медија, мобилних телефона, коцкања, клађења. Оно што је обавезно код лечења обе врсте зависности јесте да у терапијски процес буду укључени и родитељи те деце.

Проблем ове врсте различито се манифестује и зависи од особе до особе, али се свакако може препознати и раније, односно на време. Оно шта Митровић истиче у раду са родитељима јесте да једноставно морате познавати своје дете врло добро. Тек тако може да се уочи одређена промена понашања која је за дете некарактеристична.

Један од показатеља јесте тај да се младе особе повлаче у себе, да проводе много времена на друштвеним мрежама и у дигиталним медијима, да се изолују у својој соби, да мање комуницирају са укућанима… Ако узимају неке супстанце, неретко „са врата“ одлазе право у своје собе, склањају се да не би били откривени, да се не би препознало да се нешто са њима дешава. Ово је један од бољих примера колико је тешко разазнати шта је проблем, а шта „уобичајено“ тинејџерско понашање.

Касније може доћи до попуштања у школи, до престанка бављења различитим креативним активностима који су млади упражњавали до периода промене – спортске активности, различита интересовања и хобији… Ако дође стварно до промене која је некарактеристична за младу особу, каже др Митровић, то је већ аларм и о томе треба размишљати.

Доктор Митровић је мишљења да родитељ никада заиста не познаје своју децу, бар не довољно, а поготово не у модерно време. Старије генерације родитеља „каскају“ за савременим добом и многи од њих се још придржавају неких својих размишљања и погледа који су везани за раније периоде, периоде њиховог одрастања. Данас деца расту у врло специфичном времену које је прожето дигиталним средствима и огромним протоком велике количине свакаквих информација. Изазови са којима се млади данас боре далеко су сложенији него што су били пре само десетак, а камоли више година, па су самим тим и родитељски изазови сложенији.

С времена на време уводе се нове и оштрије мере у циљу заштите младих људи од штетних утицаја, а најновију такву меру предложили су Министарство финансија и Министарство трговине. Они су недавно послали на јавну расправу два закона – Закон о играма на срећу и Закон о оглашавању, а једна од кључних ставки новог закона је спречавање малолетничког коцкања.

Доктор Митровић каже да закони јесу битни, али да се не може искључиво на њих рачунати, те да је утицај породице и те како битан. Једино комбинација различитих метода може довести до решења. Проблем било које зависности сам по себи није тако једноставног узрока, па самим тим једно решење или идеја не могу решити комплетну ситуацију.

Зависности се не мору упоређивати и „мерити“, али статистички гледано, данас су несупстанцијалне зависности у интензивном замаху. За дечаке и младиће више су резервисане онлајн активности попут видео игара где се умреже па играју заједно, док су за девојчице и девојке више атрактивне друштвене мреже. Млади проводе сате у виртуелној комуникацији, иако се међусобно чак ни не познају, а многи од њих убеђени су да гаје права пријатељства и другарства. Уз то, онлајн коцкање је почело да представља „разбибригу“ која се може „играти“ и на часу, на одмору, од куће…

Када не постоји могућност да то буде породични дом и топло родитељско окриље, онда бригу о младима преузимају институције које су за то надлежне. Оне дају, колико могу, свој допринос, међутим, то иде врло тешко и јако је компликовано. Мало шта може да замени породицу и оно шта породица може да пружи као подршку младој особи, наглашава доктор Митровић.

Погледајте и: