Сирија је један од најстаријих домова хришћанства и слободно се може рећи да је хришћанство у Сирији присутно од самих својих почетака. Апостол Павле прихватио је хришћанство управо на путу за Дамаск. Овде уједно леже закопани најранији слојеви хришћанства, а истовремено живе и многе хришћанске заједнице које одржавају континуитет вере већ два миленијума.
Поред православаца, ту су и католици, као и друге групације попут несторијанаца, монофизита, јаковита... Ради се о неколико десетина заједница са многим доктринарним и ритуалним разликама и сви они су, до недавно, у Сирији живели безбедно. Са одласком Башара ел Асада и доласком исламских екстремиста на власт, поново су почели прогони и убијања хришћана.
Антиохија је прво место на којем су се хришћани назвали хришћанима. Сиријски хришћани део су веома древних заједница, од којих неке говоре арамејским језиком, истим језиком којим је говорио и Исус Христ и претња по њихов опстанак, прекинула би двомиленијумски континуитет хришћанства у овој земљи, рекао је Пеовић за Спутњик.
Сва културно-историјска баштина у Сирији је била на удару за време сукоба у протеклих десет година, па је тако и антички град Палмира претрпео велика разарања.
© Sputnik / Mikhail Voskresensky
/ Антиохија се данас, подсећа наш саговорник, налази у Турској, међутим, она одувек била везана за Сирију. И данас је њен статус проблематичан, јер Сирија никада није пристала на њено отцепљење и припајање Турској.
Прогони хришћана
Прогони хришћана дешавали су се кроз историју у различитим облицима и обимима, али на овим просторима били су посебно карактеристични за период Крсташких ратова. Након што су Крсташи заузели један део левантске обале и данашње Сирије, левантско муслиманско становништво је одговорило на сличан начин – прогонећи хришћане са ових подручја. Велики део уништења које су спроводили муслимани, каже наш саговорник, сматра се директним одговором на Крсташке ратове.
Када је реч о османском периоду, а то ће можда из данашње перспективе звучати чудно, Блиски исток се налазио у периоду велике стабилности, а хришћанске заједнице нису трепеле прогоне, макар не систематске. Са доласком 20. века, то се све мења.
Када дођемо до 20. века може се говорити о повратку прогона. Подсећам да су се Велика Британија и Француска за време својих мандата, односно у својим колонијама на Блиском истоку, великим делом ослањале на хришћане. Тај третман којим су били фаворизовани изазивао је револт код њихових муслиманских комшија, па је то често доводило до локалних сукоба и прогона.
У Сирији и даље живе хришћани који говоре арамејским - истим језиком којим је и Исус Христ говорио.
© Sputnik / Michael Alaeddin
/ Када се данас говори о хришћанским заједницама, један од највећих прогона који су хришћани доживели за својих две хиљаде година постојања, ако не и највећи, јесте овај који се дешаваo претходних двадесет година, истиче Пеовић.
Алеп, највећи сиријски град, некада је имао 12 одсто хришћана и то „некад“ није давна историја, већ се мисли на не тако давну прошлост, непосредно пред почетак ових најновијих сукоба. Процењује се да данас у Алепу живи мање од 2 одсто хришћана. Исто важи и за Ирак који је спао са милион и по на око сто хиљада хришћана.
Алеп се спомињао још у старом веку, два миленијума пре нове ере. Према процени из 2021. године, у њему је живело 2.098.210 становника.
© Sputnik / Михаил Воскресенский
/ Хришћанске светиње
Данас постоји неколико стотина великих светиња у Сирији, каже наш саговорник. Овоме сведоче такозвани „мртви градови“, односно читави комплекси античких остатака ранохришћанских светиња на пољу од Идлиба до Алепа и даље, према обали. Огроман појас ових археолошких остатака још није испитан и обрађен у литератури, пре свега због њихове величине и бројности, али и због политичких и ратних дешавања.
Оно што се често истиче као једна од највећих светиња налази се северно од Дамаска. Данас се најчешће спомиње затвор Саиднеја, међутим, ово место је вероватно историјски најпознатије по православном манастиру Богородице од Саиднеја који се ту налази. Оно шта се може приметити, поготово у градовима као што су Алеп, Дамаск, Хасака, Хомс, јесте постојање заиста огромног броја средњовековник и нововековних цркава и манастира. Палмира је свакако један од најзначајнијих преосталих комплекса из антике, рекао је Пеовић за Спутњик.
Порушена црква у сиријском граду Малула. У истоименом региону становници и даље говоре арамејским језиком, а борили су се у снагама Башара ел Асада под именом Муџахедини крста.
© Sputnik / Игор Лоцман
/ Хришћанске заједнице у Сирији нису само верски, већ и етнички различите. Овде се не ради само о Арапима, односно арапским хришћанима. На истоку земље живе Асирци, а око реке Хабур, у претежно руралном подручју, у отприлике 35 села живи доминантно асирско становништво. На североистоку Сирије се могу наћи јерменске грађевине, описује Пеовић.
Оно што је занимљиво јесте да постоји један простор око клисуре која се зове Малула са истоименим насељем. То је један чисто хришћански регион где се и дан данас говори на арамејском језику – језику којим је говорио Исус Христ. Малула је такође дом манастира Свете Текле. Становници овог краја играли су релативно битну улогу у снагама Башара ел Асада и били су познати по надимку Чувари зоре или Муџахедини крста.
Сиријска застава испред порушене куће у сиријском граду Малула, 55 километара од Дамаска.
© Sputnik / Дмитрий Виноградов
/ Ислам у Сирији
Сирија је, наравно, уско везана и за ширење ислама, које је почело још у његовим раним деценијама. Оно што је важило за неписано правило при ширењу ислама на глобалном нивоу током векова јесте да је он највише доминирао у урбаним срединама.
Када говоримо о некој врсти суживота између хришћана и муслимана оно што је било карактеристично током векова јесте да су ове заједнице често живеле у различитим градским квартовима и селима која су углавном била „или-или“, дакле или хришћанска, или муслиманска, или можда нека трећа. Живели раздвојено, а у највећим градовима не само Сирије већ генерално Блиског истока могли су се чути различити субдијалекти. Речник, изговор, па чак и граматичка структура разликовали су се у зависности од тога да ли разговарате са хришћанином, јеврејом, муслиманом.
Главни улаз у алепску Цитаделу, грађевину из 1209. године која је само једном за све време свог постојања покорена и то од стране Монгола.
© Sputnik / Юрий Сомов
/ Пеовић објашњава да, упркос овоме, постоје бројни остаци заједничког суживота, односно заједничких религијских фестивала или светиња на овом подручју и то се пре свега може видети у урбаним срединама. Постоје заједничкo светo дрвећe, свети виногради, свете планине које поштују и муслимани и хришћани.
И у османско време део нормалног живота је подразумевао да хришћанин или муслиман оде у другу светињу где се моли по својим обредима. Ове заједнице су на неки начин биле и тесно повезане, без обзира што то можда није био део свакодневице за припаднике ових вера, каже Пеовић, иначе и истраживач-сарадник на Институту за европске студије.
Руска православна црква и Сирија
Антиохија је, нарочито крајем 19. века, била поприште између Русије и Цариградске патријаршије. До овога је дошло када је Руска православна црква увидела да су западни мисионари користили етничка спорења и често школовали свештенство у својим школама у Италији, правећи тако велики број гркокатоличких или унијатских цркава на Блиском истоку. Захваљујући тадашњим напорима Русије, каже Пеовић, Антиохија је једина од древних патријаршија која није под доминацијом етничке грчке цркве.
Што се тиче Русије, њене екскурзије у Свету земљу и путеви ходочасника, биле су најобимније у односу на све друге државе. Руски ходочасници су тамо били релативно честа појава, бар по мерилима 19. века, а најбољи споменик томе налази се не у Сирији већ у Палестини, односно у самом Јерусалиму у којем се један део града назива Московион.
Често се спомиње, када се говори о хришћанским заједницама на овом простору, да су веома образоване и богате. Бројне едукационе институције које су осниване током протеклих векова допринеле су томе да су хришћани били, не без разлога, на гласу као најписменија и добрим делом најбогатија категорија на Блиском истоку. Велико ширење писмености на овом подручју везано је, између осталог, и за Русију, као и напори да се едукује првенствено православно становнишво на овом подручју.
Руси су, објашњава Пеовић, спроводили врло битне мисије на овом подручју, поготово у 19. веку, односно златном добу мисионарства. У том времену су и Сирија и Палестина добиле своја данашња имена. Она су тада заправо само поново заживела и то захваљујући разним библијским друштвима која су поново откривала хришћане на Блиском истоку, а којима данас, поново прети нестанак.
Погледајте и: