Важан корак у заштити деце на друштвеним мрежама: Зашто је забрана улепшавајућих филтера добра вест
17:10 08.12.2024 (Освежено: 22:50 08.12.2024)
© Sputnik / Кирилл Каллиников
/ Пратите нас
Својевремена појава „лајк“ дугмета показала се разорним када је реч о психичким поремећајима код деце и младих и већ сада се може повући јасна паралела између јачања друштвених мрежа и повећања менталних поремећаја, каже за Спутњик Андреа Јовановић. Филтери за улепшавање део су исте те приче о валидацији, мањку самопоуздања и психичким обољењима.
Друштвена мрежа „Тик-ток“ под притиском је да побољша безбедносне стандарде како се млађи од 13 година не би нашли међу корисницима. Истовремено, због пораста анксиозности и пада самопоштовања код младих, корисници друштвене мреже млађи од 18 година суочиће се са ограничењима употребе филтера за улепшавање.
Ова мрежа је током безбедносног форума у Даблину најавила промене у раду, а ограничења за филтере односиће се на оне који мењају дечје карактеристике, пумпајући им уста, увећавајући им очи или уједначавајући им пигмент коже. Филтери или ефекти попут зечјих и псећих њушки и ушију неће бити погођени овом мером.
Анксиозна генерација
Филозоф и истраживач-сарадник у Институту за политичке студије Андреа Јовановић рекла је у разговору за Спутњик да је 2012. година била пресудна за причу о друштвеним мрежама, јер се те године, поред дугмета за лајк, појавио и „Инстаграм“. Када се говори о психолошким или психичким поремећајима и добијању валидације, ово је неизбежна тема. Уз то, дугме за лајк је друштвене мреже претворило у савршене маркетиншке машине, што до тог тренутка није био случај, нити је било у интересу друштвених мрежа.
Оно што сад може да се прати и види, бар на основу генерација које су те 2012. имале шест, седам или осам година јесте да су последице прилично разорне. Књига „Анксиозна генерација“ управо се бави овим проблемом и прати прву генерацију која је одрастала у свету друштвених мрежа какве данас познајемо. Оно што видимо сада, 12 година касније, јесте да је све постало још екстремније, како по питању времена које деца проводе по мрежама, броју самих мрежа, тако и по укључењу интернета, телефона и свих смарт уређаја у друге процесе, не само у слободно време. Ту се првенствено мисли на учење. Тек треба да видимо шта ће истраживања показати у том погледу, рекла је Јовановић за Спутњик.
Према подацима саме компаније, у свету је данас две милијарде активних ,,Инстаграм" корисника.
© Sputnik / Наталья Селиверстова
Реалан утицај забрана
Различите земље имају различит приступ проблему учесталог коришћења интернета код деце, од старосних забрана за регистровање налога и неопходних родитељских дозвола, па до модификације садржаја који се приказују различитој публици.
Јовановићева сматра да простом забраном није могуће одвојити децу од друштвених мрежа и да тај проблем заправо прераста у културолошко и политичко питање. Један од примера је Кина која од почетка примењује одређене забране, управо због претпоставке до каквих би све последица превелика употреба Тик-тока, али и других друштвених мрежа, могла да одведе.
Најосетљивији су јако млади људи и деца којима је мозак и даље у развоју и нисам сигурна да оваква врста контроле и надзора може много да помогне. Бојим се да истраживања показују да су неке од последица неповратне, а највећи проблем су пажња, концентрација и навученост на допамин у врло раном периоду живота.
Наша саговорница каже да не би залазила у крајност са тврдњом да су интернет и приступ технологијама у потпуности лоше, али сматра да нека врста ограничења мора да постоји. То даље отвара питање чија је то надлежност и ко може таква ограничења да уведе. Препуштати самим мрежама да се тиме баве прилично је пипаво, каже Јовановићева, будући да оне раде у свом, а не у интересу обичних људи и општег здравља.
Тик ток је у октобру 2020. премашио две милијарде мобилних преузимања широм света. Проглашен је трећим брендом с најбржим растом током исте године, одмах иза платформи ,,Зум" и ,,Пикок". Рангиран је као најпопуларнији веб сајт за 2021. годину, надмашивши чак и ,,Гугл".
© Sputnik / Ramil Sitdikov
Филтери као израз сексуалности
Филтери на које се ставља забрана, односно који ће се надзирати, јесу они који сексуализују децу и мењају им црте лица. Шаљиви филтери са анимацијама и животињама неће бити обухваћени овим. Ипак, Јовановићева сматра да треба бити опрезан са оптужбама да друштвене мреже сексуализују децу.
Свако време имало је своје облике тога, не бих баш рекла да су друштвене мреже сексуализовале децу. Свака генерација је имитирала стандарде лепоте свог времена, али су друштвене мреже увеле широку присутност себе самог у свету, пред људима, односно профилима који их не познају.
Раније су се, каже Јовановићева, стандарди лепоте иницирали да би неко неког видео у школи, одељењу, парку, а сада то подразумева много већу публику и самим тим повећава утисак валидације који може да се добије када су стандарди до којих им је стало испоштовани.
Свака генерација је имитирала стандарде лепоте свог времена, каже Андреа Јовановић.
© Sputnik / Максим Блинов
/ Истраживање сексуалности је, објашњава она, природна потреба која постоји код младих људи и појачана је на почетку пубертета. Она сама по себи није лоша, већ је процес развоја људског бића. Разлика је у томе што друштвене мреже значајно повећавају опасности које иду са свим тим из гомиле разлога. Раније су постојали другачији стандарди лепоте и били су ограничени на пријатеље и познанике, док сад, истиче Јовановићева, све што се окачи онлајн може видети бесконачно много људи, од којих неки то могу и злоупотребљавати.
Повезаност са психичким обољењима
Постоје две различите школе мишљења. Једна тврди да је ова веза неупитна и да је пораст коришћења друштвених мрежа и боравка на њима у уској узрочно-последичној вези са повећањем душевних проблема и психичких обољења, посебно код младих људи.
Са друге стране, постоје друге струје које су скептичне према томе. Један од главних аргумената им је да је повећан број регистрованих обољења последица саме приче о психичким обољењима, доступности информација и њихова популаризација. Психичка обољења су дуго била табу и невидљива у јавности и самим тим што се о њима наглас говори, долази до пораста препознатих и документованих случајева менталних обољења.
Без обзира на овај аргумент о популаризацији обољења, за који сам сигурна да у великој мери стоји, ипак мислим да је корелација између друштвених мрежа и психичких поремећаја толико велика да не може да се игнорише и каже да је ствар случајности. То је не само логично него и очигледно.
Оно о чему се мање прича, каже Јовановићева, јесте усамљеност и чињеница да инстант онлајн пријатељства не могу заправо испунити ту природну људску потребу за друштвеношћу на начин на који то наравно ради живот „уживо“. То је само један од низа последица које долазе уз прекомерно коришћење, односно „живљење“ онлајн. Није више само реч о анксиозности и депресији, већ и о рекордно великом броју самоубистава код младих. Када се сви ови фактори заједно саберу, каже наша саговорница, онда објашњење постаје много јасније, као и повезаност мрежа и обољења.
Процењује се да се око 280 милиона људи широм света бори са депресијом.
© Sputnik / Кристина Кормилицына
Дигитална реалност
Не само што Јовановићева сматра да забране немају учинка, она верује да су контрапродуктивне и немогуће. Технологија, интернет, друштвене мреже... јесу наша стварност и она не верује да се „сат не може вратити уназад“. Морамо да научимо да живимо у овој новој реалности, али и да је, наравно, контролишемо – посебно када се ради о младим људима.
Деца су апсолутно надзирана различитим врстама контроле и не знам зашто то и у овом случају не би било исто. То нас опет враћа на питања ко, како и кад, да ли је то одговорност државе или самих платформи, колико одређене земље уопште имају моћ да контролишу било шта.
Јовановићева закључује да су последњи које треба оптужити за присутност деце на интернету родитељи. Они су најчешћа мета напада, а нико се не пита колико они уопште и имају снаге да се боре са овим новонасталим феноменом који задире у све поре њихових живота. Нико се не пита колико они имају времена, енергије и могућности да се у ужурбаном систему где константно мора да се ради, заради и преживљава квалитетно посвете и позабаве својом децом. Условљени временом које немају, вртићима, школама, пословима, ваннаставним активностима и, наравно, притиску друштва, родитељи се, констатује Јовановићева, врло често, најмање питају колико ће њихово дете бити препуштено и одгојено у дигиталном свету.
Погледајте и:
