Ово је благо без кога не би било ни - Србије

Ова духовна и културна институција обележава јубилеј - 70 година од прве сталне поставке, свечано отворене 1954. године. Уз напомену да су радови на припреми и прикупљању збирки почели много раније, др Радовановић сугерише и да је бројка од седам децеија заправо варка, будући да је реч о музеју који баштини највредније ризнице средњовековних манастира.

Музеј Српске православне цркве данас знамо као институцију културе која се бави пословима које је најлакше дефинисати као музејски. Међутим, он баштини много старију традицију која траје, слободно можемо казати, од оног тренутка од кад је Свети Сава устројио и основао студеничку ризницу, после тога и хиландарску – то су у ствари темељи нашег музеја и то је традиција која се до данас сачувала.

Митра патријарха Арсенија Чарнојевића из 1697. године коју је добио од града Москве. Цела митра је од злата, и тежи, свакако, више од једног килограма. Украси су разнобојни. На кругу који окружава главу, а који је такође од злата, налази се урезан натпис „Ова митра царскога великог града Москве православном Патријарху Арсенију српском и света Илирика садашњем и после њега који буде дар је богољубивих правоверних руских христијана“.

Он подсећа да музејски експонати нису само предмети од изузетног духовног, културног и уметничког значаја, већ су истовремено и наше највеће светиње.

Неки од тих предмета су током историје Српске православне цркве имали и употребну вредност, служили су за разне богослужбене намене. Ту су и вредности које су током векова биле предмети похара и пљачки, а за које су наши преходници, врли игумани, епископи и други стари ризничари некад и своје животе полагали, спашавајући то наше богато духовно и културно благо. Захваљујући њима смо до данашњих дана и успели да га сачувамо.

Детаљ иконе Исуса Христа Сведржитеља из 15. века - најстарија икона из музејске збирке.

Жива историја

Због свега овога је Музеј СПЦ својеврсна жива историја која сведочи о духовној вертикали, о трајању, искушењима, истрајавању… Отуда оно што се у њему налази – од плаштаница, икона, рукописних књига до других драгоцености нису само музејски експонати. Под окриљем музеја Српске православне цркве су све ризнице, од хиландарске, студеничке, до ризнице Дечана, Грачанице, али и оних манастира који више нису на територији државе Србије, попут манастира Крка или Морача.

Када је основан Музеј СПЦ 1927. замишљен је као централна институција културе Српске православне цркве која ће се старати, водити бригу и пружити помоћ свим осталим црквеним организацијама и институцијама у очувању онога што се налази унутар манастирских црквених и епархијских ризница. Током тог дугог периода, од сад већ скоро стотину година, музеј се бавио том својом изворном мисијом. Међутим, сви смо сведоци колико је српска историја у тих сто година била бурна. Сам музеј основан је у предвечерје Другог светског рата са циљем да се обради свеколико црквено-духовно благо, не само у границама тадашње Краљевине Југославије, него и са оних територија које нису улазиле у састав те државе. Због тога су тада и кренули у Мађарску и неке друге земље. Њихови почетни кораци нису били спречени само светским ратовима, него и по завршетку другог светског рата, односом нових државних власти према Српској православној цркви.

Похвала кнезу Лазару извезена је 1402. године позлаћеном сребрном жицом на црвеној атлас свили у двадесет шест редова. Јефимија је саставила Похвалу кнезу Лазару непосредно пред битку код Ангоре (Анкаре) 1402. године. Јавности је мање познато да је овим предметом била покривена одсечена Лазарева глава.

Уз напомену да нова власт исељава Музеј СПЦ из Конака књегиње Љубице, где је био смештен, Радовановић додаје да су се у претходних 90 година управници музеја трудили да сачувају оно што се сачувати може.

На првом месту циље је био да се то вредно духовно благо сачува унутар цркве, а касније да оно буде на одговарајући начин и конзервирано и рестаурисано. И када човек погледа те године нимало лаког периода, осећа дивљење према свим тим људима који су дали велики допринос, свим појединцима који су помогли конзервацију, рестаурацију и очување ових предмета.

Кивот краља Стефана Дечанског (1276-1331) настао око 1343. године у ком је најпре било похрањено владарево тело. Стефан Урош III Немањић познатији као Стефан Дечански, био је краљ Србије из породице Немањића, син краља Милутина и отац Стефана Душана.

Божићна жеља - добити изложбени простор

Музеј и данас изналази начине да настави своју важну мисију. Тако је недавно студеничка ризница, пописана и обрађена. О значају Студенице посведочила је и изузетна изложба одржана пре неголико година у Галерији САНУ, али, будући да су изложбе ограначеног трајања, питамо управника Музеја СПЦ да ли прижељкује за музеј простор у коме би благо таквих ризница могло постати – стална музејска поставка.

Будући да смо у овим божићним и новогодишњим празницима када једни другима желимо најлепше жеље, за нас би најлепше што би нам се могло пожелети било – желимо вам да у следећој години будете у адекватном простору. Не кажем то само због нас, него кажем због Музеја СПЦ, због онога са чим треба да се повежемо. Ми тренутно имамо изложене четири до пет рукописних књига, а Музеј чува њих око хиљаду. Наш простор је недовољан да то покажемо и испричамо ту причу. А када помислимо колики је број икона, предмета од текстила, богослужбених предмета… Све је то негде жал што не постоји могућност да све то изложимо.

Значајан број предмета прикупили су оснивачи Музеја, проф. др Радослав Грујић и проф. др Лазар Мирковић, као и бројни дародаваци, а одређени број предмета је откупљен. Посебно вредан део фонда Музеја чини Оставина Радослава Грујића, која сама представља мали музеј будући да поседује вредну збирку рукописних и штампаних књига, докумената и архивалија, икона и дела примењене уметности.

Кад би постојао простор, наставља др Радовановић, посетиоци би могли да виде многе ризнице које су данас недоступне или тешко доступне. Тако би се поред плаштанице српског краља Стефана Уроша II, свечане одоре кнеза Лазара, или Јефимијине Похвале кнезу Лазару из 1402, нашле и многе друге вредности српске културе и духовности.

Узмите само ризнице од Бање Прибојске до манастира из ризница који се налазе ван територије Републике Србије. Остварење те жеље да презентујемо наше богато духовно благо, било би једно од наших најлепших новогодишњих и божићних поклона. Била би изузетна ствар да на једном месту може да се прође кроз сопствену историју.

Детаљ огртача кнеза Лазара са извезеним лавовима у скоку у којем је сахрањен после погибије на Косову 1389. године. Контуш (широка хаљина која се носила у Моравској Србији) сашивена од шеснаест клинастих комада свиленог броката је првобитно била порфирна (црвена), а на њој су до половине 18. века били пришивени бисери. Одора кнеза Лазара је направљена од луксузне брокатне свиле из италијанског града Лука.

Међународна атракција

О посетиоцима Музеја каже да су веома културни и да их је све више и из иностранства.

Пре неког времена један велики број Иранаца почео је долазити у музеј. У почетку смо се чудили, док нисмо схватили да су њима укинуте визе и да су почели да долазе интензивно. И ви се просто зачудите, размишљате откуд Иранци, а онда се одушевите јер је то врло културан свет, заинтересован да се упозна са нашом културом.

Детаљ Епитрахиља из 15. века. Епитрахиљ је део одежде православног свештеника и епископа. Ставља се око врата и пружа до испод колена. Епитрахиљ је најважнији део свештеничке одежде који означава благодат Светога Духа који се спушта на свештеника

Дугогодишњег управника Музеја СПЦ питамо постоји ли међу музејским предметим неки који за њега лично има посебну вредност, неки пред којим најдуже стоји.

Постоје у Музеју три иконе за које сам лично везан стицајем животних околности. Када понекад дођу неке групе или званице које водим, увек застанем поред тих предмета. Можда по својој историјско-уметничкој вредности те три иконе нису најзначајнији предмети, нису ни ако бисмо их ценили по времену у ком су настале, али за мене имају снажну емотивну вредност. Ја сам свештенички син и одрастао сам у месту Ђураковац у Метохији, између Пећи и Истока. Црква која се налазила на периферији те варошице била је из средњег века, али је обновљена у периоду обнове Пећке патријаршије. У њој је постојао врло вредан иконопис и вредно осликарство. Нажалост, погромом и свим оним дешавањима, не само да је црква уништена, већ је срушено и гробље око ње, а она је уништена до темеља.Уништен је чак и храст стар преко 300 или 400 година - минирали су га. Једино што је из те цркве остало као сведочанство о њеном постојању су те три иконе. Оне су изложене у Музеју СПЦ и када пролазимо поред њих, странцима или неким другим, причам о томе као лични сведок, као неко ко је живео у тој цркви, ко зна како је изгледала. Тако те три иконе нису подсећање само за мене, него и за оне друге. Оне су сведоци да је ту некад постојало нешто што је било вредност. У Музеју СПЦ постоји више таквих сведока постојања многих цркава и манастира који су у задњих неколико деценија пред нашим очима нетрагом нестали.

Иконе из цркве Св. Николе у Ђураковцу на Косову и Метохији. Јулa 1999. албански терористи су срушили цркву, а парохијски дом опљачкали и спалили, Иконе које се налазе у Музеју српске православне представљају једино сведочанство да је у Ђураковцу постојала црква.

Погледајте и:

Подкаст

У којој књижевној епохи живимо | Орбита културе

14 Децембар 2024, 10:00