Ово је благо без кога не би било ни - Србије

Музеј Српске православне цркве данас знамо као институцију културе која се бави пословима које је најлакше дефинисати као музејски. Међутим, он баштини много старију традицију која траје, слободно можемо казати, од оног тренутка од кад је Свети Сава устројио и основао студеничку ризницу, после тога и хиландарску – то су у ствари темељи нашег музеја и то је традиција која се до данас сачувала.

Неки од тих предмета су током историје Српске православне цркве имали и употребну вредност, служили су за разне богослужбене намене. Ту су и вредности које су током векова биле предмети похара и пљачки, а за које су наши преходници, врли игумани, епископи и други стари ризничари некад и своје животе полагали, спашавајући то наше богато духовно и културно благо. Захваљујући њима смо до данашњих дана и успели да га сачувамо.

Када је основан Музеј СПЦ 1927. замишљен је као централна институција културе Српске православне цркве која ће се старати, водити бригу и пружити помоћ свим осталим црквеним организацијама и институцијама у очувању онога што се налази унутар манастирских црквених и епархијских ризница. Током тог дугог периода, од сад већ скоро стотину година, музеј се бавио том својом изворном мисијом. Међутим, сви смо сведоци колико је српска историја у тих сто година била бурна. Сам музеј основан је у предвечерје Другог светског рата са циљем да се обради свеколико црквено-духовно благо, не само у границама тадашње Краљевине Југославије, него и са оних територија које нису улазиле у састав те државе. Због тога су тада и кренули у Мађарску и неке друге земље. Њихови почетни кораци нису били спречени само светским ратовима, него и по завршетку другог светског рата, односом нових државних власти према Српској православној цркви.

На првом месту циље је био да се то вредно духовно благо сачува унутар цркве, а касније да оно буде на одговарајући начин и конзервирано и рестаурисано. И када човек погледа те године нимало лаког периода, осећа дивљење према свим тим људима који су дали велики допринос, свим појединцима који су помогли конзервацију, рестаурацију и очување ових предмета.

Будући да смо у овим божићним и новогодишњим празницима када једни другима желимо најлепше жеље, за нас би најлепше што би нам се могло пожелети било – желимо вам да у следећој години будете у адекватном простору. Не кажем то само због нас, него кажем због Музеја СПЦ, због онога са чим треба да се повежемо. Ми тренутно имамо изложене четири до пет рукописних књига, а Музеј чува њих око хиљаду. Наш простор је недовољан да то покажемо и испричамо ту причу. А када помислимо колики је број икона, предмета од текстила, богослужбених предмета… Све је то негде жал што не постоји могућност да све то изложимо.

Постоје у Музеју три иконе за које сам лично везан стицајем животних околности. Када понекад дођу неке групе или званице које водим, увек застанем поред тих предмета. Можда по својој историјско-уметничкој вредности те три иконе нису најзначајнији предмети, нису ни ако бисмо их ценили по времену у ком су настале, али за мене имају снажну емотивну вредност. Ја сам свештенички син и одрастао сам у месту Ђураковац у Метохији, између Пећи и Истока. Црква која се налазила на периферији те варошице била је из средњег века, али је обновљена у периоду обнове Пећке патријаршије. У њој је постојао врло вредан иконопис и вредно осликарство. Нажалост, погромом и свим оним дешавањима, не само да је црква уништена, већ је срушено и гробље око ње, а она је уништена до темеља.Уништен је чак и храст стар преко 300 или 400 година - минирали су га. Једино што је из те цркве остало као сведочанство о њеном постојању су те три иконе. Оне су изложене у Музеју СПЦ и када пролазимо поред њих, странцима или неким другим, причам о томе као лични сведок, као неко ко је живео у тој цркви, ко зна како је изгледала. Тако те три иконе нису подсећање само за мене, него и за оне друге. Оне су сведоци да је ту некад постојало нешто што је било вредност. У Музеју СПЦ постоји више таквих сведока постојања многих цркава и манастира који су у задњих неколико деценија пред нашим очима нетрагом нестали.