На данашњи дан, пре 195. година, након вековне тишине, звук црквеног звона разлегао се над српском престоницом. Звоно, које је излио пештански звоноливац Хајнрих Еберхард, звонило је данима, на општу радост православног народа.
У турско време, Београд није био ни налик садашњем, већ је више личио на турску касабу у којој су дахије и њихове крџалије спроводиле терор над српским живљем.
Склањајући се од терора, православни живаљ је био приморан да спас потражи у унутрашњости земље, расељавајући се из Београда, а они који су у њему остали збили су се у махалу око садашње Саборне цркве где су имали своју цркву посвећену Св. Архангелу Михаилу, подигнуту 1795 године.
Чим је прочитан Хатишериф, кнез Милош Обреновић наручио је да се излију 38. звона за цркве по Србији, и да се на београдској Саборној цркви подигне звонара. Београдски Турци се се побунили против намештања звона, претећи да ће, ако звона зазвоне, на Србе пуцати из топова са Калемегданске тврђаве. (Детаљ портрета књаза Милоша Обреновића, Анастас Јовановић)
У јесен 1830. у Саборну цркву су стигла још четири звона. Након добијања другог Хатишерифа и Берата, 13. децембра 1830. године, уз звуке звона и пуцњаву топова, праћен усклицима народа, кнез Милош Обреновић се упутио у Саборну цркву где је, миропомазан као кнез-владар од стране митрополита.
На темељима старе богомоље ,никла је нова светиња. После три године марљивога рада, висока, позлаћена звонара нове београдске цркве, по речима хроничара тога времена „цепајући у небу облаке, бацала је на све стране слику грађевинске лепоте, изазивајући поштовање према оном чему је намењена".
Хетишерифом из 1830. године, питање српске аутономије је решено. Обзиром да је документ прочитан на хумци у близини гробља на Ташмајдану, цео тај простор је добио велики симболични значај те је одлучено да се на том месту подигне још једна богомоља. Стара црква Св. Марка, изграђена је 1835. и у њу је пренето звоно које је најавило ослобођење од турске власти.(стара црква на разгледници)
Попут Саборне цркве, и ова светиња је постала сведок како лепих тако и трагичних дешавања из историје престонице Србије. Из ње је 1912. краљ Петар пошао у Балкански рат и као победник се вратио, али је исто тако била на мети граната испаљених 1914. године са аустријског монитора, од којих се једна зарила изнад проповедаонице, али није експлодирала.
Далеко трагичније страдање црква је доживела током нацистичког бомбардовања 1941, када су немачки бомбардери испоручили свој смртоносни товар у порту цркве у којој су грађани потражили спас. На месту страдања 180 невиних жртава, подигнут је камени крст крај кога се 6. априла сваке године одржава парастос.