Из којих разлога деца могу имати проблема са вербалном експресијом, на које знакове родитељи треба да обрате пажњу и како могу да им помогну?
Према речима логопеда и гешталт психотерапеута Љиљане Младеновић, прва граница за “проговарање” је око треће године, када би требало да деца знају јасно да кажу шта хоће и на који начин хоће:
“То је наравно индивидуално, неко проговори мало раније, неко мало касније. Примера ради, неко ко има развијенију моторику па јури и вози бицикл из све снаге, код њега говор иде мало касније, док ови мали “мирнији”, који су усредсређенији на друге ствари попут игре коцкицама или разним сликовним материјалима, они често раније проговарају”.
Како каже, девојчице често умеју да буду боље и брже када је реч о проговарању, док дечаци мало каскају, па ако су у питању близанци не би било лоше да се мало раздвоје како би се подстакао говор код мушког детета.
“Друга граница за проговарање би била око седме године, да постоји јасна реченица, јасан захтев, уочавање и море других ствари које су везане за опажање простора и времена. Дакле, до пете године би то била нека кратка реченица, а између пет и седам година би та реченица морала да буде сложена”, наводи гошћа Јутјуб подкаста “Породично…са Сандром Черин”.
Важно је препознати знаке успореног развоја говора
Како је појаснила дечији психијатар, прим. др Оливера Алексић Хил из Института за ментално здравље, данас једно од четрдесеторо новорођене деце има озбиљне неуро-развојне проблеме, који се могу превенирати на раном узрасту. Зато је, истиче, јако важно да и родитељи и сви они који се баве децом на време препознају знаке успореног развоја говора.
“Није неопходно да чекамо трећу годину живота за стимулацију говора тиме што ћемо искључити екране и бавити се разговором са дететом, односно именовањем свега што се у његовом окружењу налази уз показни гест. Значи, ако дете показује прстом, активно је, свуда трчи и разуме оно што му говоримо онда је мања забринутост због кашњења у говору. Али ако дете не показује прстом, не одазива се на име, не гледа у нашем правцу и има неке додатне сметње што можемо регистровати веома рано, чак са годину и по дана, важно је да га бар у породичној средини стимулишемо, односно да га не задржавамо у таквом стању тиме што га излажемо екранима који никакву везу са комуникацијом немају”, истиче др Алексић Хил.
Њен је савет, како каже, да се више бавимо децом, да смо више присутни у њиховом животу.
“Да колико можемо мање јуримо, али и да имамо заменске фигуре које то могу радити док смо ми на послу. У том смислу вртић је једно озбиљно место где је дете изложено говору, језику, комуникацији са вршњацима. Моја је препорука да дете најкасније од треће године крене у вртић”, поручује дечији психолог.
Блискост је основа
Блискост са дететом је нужна, основна, слаже се психотерапеут Љиљана Младеновић.
“Ту се врши основна размена. Ми причамо о емоцијама, о енергији, о томе шта ја то примећујем, шта хоћу или нећу, шта ми се свиђа, а шта не. Па то креће од брбљања код беба које не могу да говоре, али имају потребу да се изразе, да за почетак кажу да ли им је добро или не. Дакле, блискост је врло битна, а важан је јако и боравак у природи који искључује да дете гледа у телефон, а укључује то да именује шта види и шта му се допада, а шта не. Дакле, прича са дететом се може направити око било чега са чим се оно сусреће и то треба искористити како би се дете стимулисало”, наглашава логопед.
У комуникацији са дететом важно је све, од погледа, додира, до тона којим му се обраћамо, подвлачи др Оливера Алексић Хил.
"На нама је као родитељима да деци, у сваком смислу, дамо одличну базу, да мислимо о томе колико је наш осмех, поглед или додир важан. Додир није само физички већ и психолошки. Тон којим говоримо такође, да беба или дете схвате да смо добронамерни, да говоримо нешто лепо, пријатно. Не морамо да вичемо, дете ће нас пре чути ако тише говоримо. Важно је дакле да радимо и на помоћи у родитељству како би деца могла да се развијају у што боље личности", наглашава дечији психијатар.
Гошће подкаста се слажу да ако стимулација у породичном окружењу или социјализација у вртићу не помогну да дете проговори, не треба оклевати да се потражи стручна помоћ педијатра, психолога, логопеда, дечијег психијатра, како би се утврдио узрок проблема и благовремено се приступило одговарајућим третманима.
Погледајте и: