Ово за Спутњик прича историчар Младенко Цолић, пуковник у пензији, доктор војних наука. Разговарали смо поводом осам деценија од ослобођења Београда.
Некадашњи професор Војне академије крај Другог светског рата је дочекао у Првом батаљону 10. Далматинске бригаде.
„Са Црвеном армијом се никада нисам срео, али сам о њој много знао. Пратили смо сваки њен корак напредовања ка западу. Касније сам знање о њеним, али и победама наше војске, преносио питомцима“.
Рођен је 1927. на острву Пашман у Хрватској,кога је анектирала фашистичка Италија. Породица је преживљавала тако што је он сваког дана ишао на море, по рибу.
Са 16 година придружио се покрету отпора:
„Први сусрет са Немцима је био најстрашнији догађај у мом животу. Требао је да идем на извидницу, да посматрам да ли Немци долазе са Земуника. У тренутку кад сам дошао на врх брда – испред мене тенк! Био сам шокиран, али сам се брзо превалио низбрдо, сакрио иза грана. Мислио сам да ће ме видети, да ће ме ликвидирати, а знао сам како Италијани поступају са заробљеним. Имам две бомбе, да ли да их употребим да се убијем или да их бацим на њих и побегнем. Био сам дете, али морао сам тако да размишљам“.
Овај историчар, председник Друштва за истину о НОБ-у и Југославији,подсећа да су државу претходницу напала четири окупатора, Немачка, Италија, Мађарска, касније и Бугарска. Преко ње су на Источни фронт нацисти упућивали јединице на Црвену армију.
„Преко 100 дивизија је прошло преко Југославије. Тито је отишао у Москву, имао сусрет са Владом и Генералштабом Црвене Армије. Капитулирала је Румунија, Бугарска се предала, претпостављало се да ће доћи до спајања фронта Црвене Армије и Народно ослободилачке војске. То је уговорено у Москви, дошли су, ослободили нас, дали нам оружје за даљу борбу“.
Погледајте и како овај стручњак је за НОР и операције на Источном фронту посматра ратне операције на простору Украјине коју је више пута посетио, да би се видео са својим совјетским друговима.
Погледајте и: