О овоме нисам могла ни да сањам: Како изгледа кад Српкиња дође у Морску флоту на Криму

Ово на прича Ирина Перовић, гимназијалка из Београда која је имала срећу да део лета проведе у Међународни дечјем центру „Артек“ на Црном мору у који већ сто година долазе деца из целог света:

Ирина је у овај престижни, највећи на свету дечији камп, дечију државу већу од Монака, отпутовала зато што већ годинама учи руски језик. Одлази на часове у Руски дом. Тамо је упознала руску културу, чита, пева и глуми на руском језику. Свестрана је свира бубњеве, тренира борилачке вештине и волонтер је Црвеног крста, а боравак на Криму од ње је, каже, направио и морнара.

„Тамо има небројено секција, ствари којима можете да се бавите. Била сам пресрећна кад су ме примили у Морску флоту. То је као војни одред. Учили смо и семафор споразумевање, као прави морнари, баш смо учили, полагали смо и испит, морали смо сваки део чамца да знамо. Веслали смо, то је било баш интересантно. И културне програме смо имали, пошто је то део сваког одреда, плеше се или пева. Ми смо спремили посебан плес“.

Ирина је у Аретку освојила и један планински врх, иако не воли планинарење, заправо, тако је мислила, до Артека:

„Било је више као пењење, пошто је јако стрмо и баш каменито. Ја то у животу не бих урадила, али сам одлучила да ћу да будем храбра, да ћу да скупим снагу и попнем се. То је стварно фантастично искуство. Будимо се у 2 ујутру, укрцавамо у аутобус до подножја. Планина је ниска, свега 500 метара, али је успон јако тежак. А шта сам тек видела тамо! Сви могу да виде Москву и Питер, али до Крима је тешко доћи“.

Чувени камп основан је 1925. године као место за здравствени опоравак деце. Имао је само четири шатора на 12 км од познатог летовалишта Јалта. С временом се претворио у „земљу детињства“ - комплекс од десет дечјих кампова са сјајном инфраструктуром смештеном на 218 хектара, камп од седам километара дуж обале Црног мора, у коме су током једног века боравила деца из небројено земаља, па и из Америке.

У ову животну школу, место где се учи одговорност, тимски рад и поштовање из Србије одлазе само деца из руских породица, међутим, Јулија Даниловић, наставница руског језика у оквиру програма Руског дома свој је српски тим пријавила на конкурс Удружења руских сународника Северно - кавкаског региона "Јединство". Тема је била 80. година од победе у Другом светском рату.

„Одлучили да снимимо мали документарац о томе како је Црвена армија одиграла велику улогу у победи 20. октобра овде у Београду. Тај филм је добио прво награду и веома високе оцене, а деца као победници су награђени путувањем у Артек. Поносна сам на њих и пресрећна. Боравили су 21 дан на другој планети, у дечијем свету, уз пуно активности".

Наставница Јулија која у Руском дому ради и са децом која уче руски језик и од вртића, каже да је највећи бенефит боравка у овом чувеном кампу што деца имају пуно активности које им развијају машту, али најважније је да развијају желљу да раде нешто због себе, а не због некога.

„Свако дете која се врати из Артека, постане много зрелије, озбилњије и одговорњије, гледа на свој дечији живот другим очума. У том свету су без телефона, јер немају времена за телефон, све време су у активностима, у друштвеном животу. И што је најбитње, сви причују на једном, заједничком, руском језику. Постају као родбина, нису само другари. Имају тамо један мото, који на српском гласи „Артековац данас, Артековац заувек“, ти си сада заувек наш“.

Ово нам потврђује Јелена Тошковић, најмлађа од деветоро деце која су боравила на Криму. Има 11 година, а руски језик почела је да учи са 3 године, још док је била у вртићу. После Аретека, каже, руски јој се знатно побољшао.

Препуна је утисака, али прво каже да је и сам пут до Крима био велика авантура, путовали су сами, без пратње одраслих:

„Мислили смо да ће бити страшније него што је било, прво смо летали авионом до Москве, тамо су нас сачекали рано ујутро и повели да видимо град. Изгледало је дивно, право да вам кажем, поготово црква тамо у центру Москве. Стварно је прелепо, али има и делова Москве које нису Црвени трг, који су такође дивни“.

Права аванута је започела када су се укрцали у воз којим се 36 сати путује до Крима.

„Било је феноменално већ у возу, јер су већином путници били деца која путују у Артек, А ја сам до тада путовала само оним брзим возом до Новог Сада. Ови имају два кревета на спрат и сточиће на којима се једе, баш је занимљиво. То искуство је сварно дивно, јер смо ми тамо и певали, дружили се“.

Јелена објашњава да је Артек подељен на мале кампове, а мали камп на још мање, да јој је прве недеље све било страно, мислила је и да не зна најбоље руски и шта тачно треба да ради:

У соби је била са једном девојчицом из Србије и две Рускиње, а биле су ту и две девојчице из Узбекистана. Са једном се зближила, остале су у контакту. Јелена има слична искуства, тренира карате, али овакво, каже, никада није имала:

„Тамо се вежеш, ипак три неделе си са тим људима и стварно ти буде лепо. И кад у глави повежеш да их највероватније никад више нећеш видати, јер има много деце и плус су на другом крају света, буде ти жао, па онда не желиш кући да идеш“.

Неке од нових пријатеља које је стекла у Артеку Ирина Перовић ће сигурно срести поново, планира да студира у Русији:

„Јако бих желала тамо да учим, пошто имају много добре факултете за психологију, криминологију, желела бих тиме да се бавим. Пошто учим језик у Руском дому, имаћу праву информацију када и где да се пријавим“.