За сада се шест земаља Европске уније противи овој идеји, шест је уздржано, а петнаест је подржава. До дванаестог септембра државе чланице мораће да финализују своје ставовде о предлогу ове регулативе која је званично уведена ради откривања и превенције сексуалног злостављања деце на интеренту.
У суштини, овај предлог закона уводи обавезу приватним провајдерима заштићених софтвера да скенирају све оно шта сматрају увредљивим и незаконитим материјалом. Бројни стручњаци за безбедност истичу да ово нарушава алгоритме енкрипције који тренутно штите приватне поруке од тога да их било ко, осим намераваног примаоца, може прочитати или видети.
Легализовање илегале
Филозоф Никола Танасић објашњава за Спутњик да ово није ништа ново ни невероватно. Будући да је на располагању врло мало информација о томе шта је технички предвиђено за спровођење ове регулативе, Танасић каже да му она више личи на покушај пост-хок легализације одређених прислушкивачких шема које већ постоје.
Он подсећа на прошлогодишњи скандал са привођењем Павела Дурова, оснивача Телеграма, иначе апликације за комуникацију која је најпознатија управо по својој заштити података и енкрипцији. Танасић каже да је читава поента хапшења била да се изврши притисак на Дурова лично како би он француским обавештајним службама, а претпоставља се и комплетном пакету њихових колега, омогућио такозвани „задњи улаз“, односно нарочити приступ тим комуникацијама.
Није се изашло са конкретном платформом, већ само са идејом да би поруке требало читати и због тога мислим да они заправо хоће да легализују оно шта већ раде и то највероватније, пошто читава ствар делује прилично ужурбано, под притиском самих корпорација које у томе учествују под принудом.
Танасић каже да му она више личи на покушај пост-хок легализације одређених прислушкивачких шема које већ постоје.
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Наш саговорник верује да корпорације, плашећи се тужби и сопствене одговорности, инсистирају да се досадашњи аранжман, који неформално постоји још од почетака друштвених мрежа, на неки начин и формално легализује. Проблем је, каже Танасић, што је ово сад прилично крупна ,,жаба за гутање", јер све и да та идеја нема отворених техничких питања, она повлачи за собом низ начелних проблема.
Нормализација прислушкивања
Кључна ствар о којој највише треба причати јесте тема нормализације масовног прислушкивања, истиче Танасић и додаје да је то нешто што се врло лако нормализује.
Сваког дана смо бомбардовани ужасним сликама из медија: неко је убијен, неко је извршио терористички напад, неко се бави организованим криминалом. И онда увек над свима нама као да виси Дамоклов мач: сви користимо телефоне, сви комуницирамо — зар не би било боље да неко све то надгледа? То подразумева огромно поверење у државне институције, не само код нас него било где у Европи, а оно је свуда релативно ниско.
Наш саговорник даје пример Гугла. Када је Гугл изашао са својим чувеним Г-мејлом, који данас користи пола света, једна од главних ствари којом су се хвалили била је безбедност мејлова. Обећавали су да наше мејлове неће читати ниједно људско биће, али да ће их зато процесирати велики број робота. У међувремену су се развили велики језички модели, такозвани чет-ботови, односно вештачке интелигенције и све је отишло не један, већ неколико корака даље.
Поставља се питање: каква је разлика између тога да ли ме прислушкује капетан Штазија или неки чет-бот који је програмиран да реагује на одређене речи које сам изговорио? Ефекти тога су поражавајући. Са друге стране. Нити једна полицијска или обавештајна служба нема толико људи који би могли све то да прате. То сада раде алгоритми, а кад питање људске контроле заменимо алгоритамским, добијамо оно што већ видимо да је узело маха на друштвеним мрежама: слепе алгоритме који модерирају јавни говор. Сви сведочимо тим злоупотребама, видимо колико је то заправо тоталитарно, колико уништава сваку могућност не само слободе говора, него и нормалне комуникације.
Танасић поставља питање у чему је разлика да ли човека прислушкује капетан Штазија или програмирани чет бот који реагује на одређене речи.
CC0 / Слика генерисана вештачком интелигенцијом /
У ситуацији у којој је нормална људска комуникација на мрежама због ,,петљања" ботова и вештачке интелигенције постала немогућа, људи беже у чет групе. Они беже у групе на Виберу, Телеграму, WhatsApp-у. Танасић објашњава да политички центри моћи и корпорације увиђају да губе новац због губитка интересовања за јавну расправу на јавном простору, управо због тоталитарне контроле. Из тог разлога, каже, они сад ту исту врсту контроле желе да успоставе и над приватним делом наше комуникације.
То је управо оно што је Орвел називао „полиција мисли“.
Кухињски разговори
У Совјетском Савезу, који је био озлоглашен као држава која контролише све и где је постојала институција „вербалног деликта“, постојала је и институција „кухињских разговора“ — приватних разговора у кухињи, који су били простор слободе. Ту се дискутовало о политици, о партији, ту су се рађале дисидентске идеје. То је, каже наш саговорник, био простор приватности.
Ако говоримо о слободи говора, морамо да имамо и слободу мишљења. Морамо бити у стању да неке ставове тестирамо сами са собом, да их запишемо у дневник, или да о њима разговарамо са блиским људима па да нам они кажу ,,да, то је у реду" или ,,не, то није у реду". Ако дођемо у ситуацију да се аутоцензуришемо у сваком тренутку, свакодневно и непрекидно, онда је то крај слободе.
Танасић каже да заиста има много људи који су усвојили једну врсту механичке, ботовске логике размишљања, баш зато што непрекидно пливају у онлајн водама аутоцензуре. Такви људи неке ствари не могу ни да помисле да кажу. Међутим, додаје он, ипак има још много људи свесних ове ситуације који је сматрају недопустивом.
Нема тог става који послушни и једномислећи ,,народ" Европске уније неће прихватити, каже Танасић.
© AP Photo / Muhammed Muheisen
Ово јесте облик тоталитарне контроле који најбоље и видимо у Европској унији. За разлику од читавог низа других земаља које имају можда окрутније политичке системе, тамо имамо и људие који су спремни отворено тим системима да прикосе. Европска унија је озлоглашена управо по том једноумљу и лакоћи са којом се велика већина грађана просто помири са било којим ставом који је тог тренутка актуелан. Треба да нам скоче цене струје — треба. Теба да се вакцинишемо — треба. Треба да се не вакцинишемо — добро. Треба да забранимо Русима да улазе у наше продавнице — забранићемо. Треба да пуститимо мигранте — пустићемо их. Нема тог става који неће прихватити.
Ово је управо начин на који се заводи тоталитарна контрола: капиларно, кроз навику, кроз нормализацију. Онај ко се бави политичком теоријом, каже Танасић, врло јасно види да ово није никаква „теорија завере“ нити некаква висока психологија, већ једноставно начин на који друштво функционише.
Прислушкивање српских псовки
Ово су све механизми који су већ увелико у пракси и уколико их се људи не придржавају, бивају бановани, односно склоњени са комуникатора на исти начин на који их склањају са друштвених мрежа. Нема човека - нема проблема. Танасић објашњава да смо сада дошли до тренутка у развоју човечанства у којем не постојиш уколико ниси на друштвеним мрежама и у којем је далеко лакше ,,испарити" човека него што је то кроз историју био случај.
Чак и у идеалним околностима, тај систем би правио страшне грешке. Само замислите 450 милиона људи који комуницирају на различитим језицима, који се шале, који су иронични, који псују... Само замислите псовке које ми користимо свакодневно. Кад би се на сваку од тих псовки активирао систем, био би опет пун Хаг Срба, коментарише Танасић шаљиво.
Људи ће једноставно престати да користе системе који им ускраћују слободу речи и мисли. Као што је некад постојао само један дражвни канал који људи нису гледали, као што су некад људи бојкотовали вести, новине, часописе, телевизије које су учествовале у испирању мозга, тако ће бојкотовати и ово. То су све процеси који се већ догађају и расправа око ,,Чет контрола" више се води око легализације и нормализације шпијунирања јавности, него што се нешто битно или ново предлаже људима, закључује Танасић.
У читавој Европској унији, само шест земаља се противи овом закону, а то су Чешка, Пољска, Аустрија, Холандија, Белгија и Финска.
Погледајте и: