Било да не схватају, било да им је смешно, у крајњој линији – то је све нормално. Јер, ни њиховим родитељима није баш било најјасније због чега је „Интернационала“ обавезна.
Цитирани стихови односили су се на неко давно прошло време, када су „трули капиталисти“ израбљивали радничку класу, у „социјалистичком рају“ класне једнакости – „презрени“ више нису ни постојали. Ипак, уз „Интернационалу“ су стасавале генерације које су веровале у социјалистичке идеале, директно (револуцијама, победама на изборима) или индиректно (пропагандом, субверзивним активностима) шириле свој утицај и мењале политичке системе држава, али и стварале сасвим нову структуру међународних односа. „Презрени“ су тражили своје место у свету, „гладни“ су захтевали праведнију расподелу богатства.
Крај комунизма
Распад Совјетског Савеза, догађај који ће на дуги рок детерминисати међународне односе, означио је и „крај комунизма“, па су и наведени стихови заборављени.
Забораваљањем „Интернационале“, чинило се како више нема ни „сужњих које мори глад“ (иначе би свој глас подигли и певали „Интернационалу“), ти проблеми су решени уз „прогрес“ и „цивилизовање“. Наравно, у пракси се одигравало нешто друго. „Побеснели“ либерализам, без икакве идеолошке конкуренције (национализам је захватила криза још и пре комунизма, што постаје белодано од завршетка Другог светског рата, а потврђено средином шездесетих година ХХ века) прогласио је своје вредности универзалним и „суверено господарио“ глобалном сценом (интелектуалном, културном, политичком, економском).
Тако је „рођен“ неолиберализам, као дегенеративни правац идеологије либерализма (и то је нормално, пошто је и национализам имао своју дегенеративну фазу у фашизму и још неколиким „идеолошким рукавцима“, а социјализам у тумачењима комунизма која су узроковала страшне репресије).
Пустош неолиберализма
Једна од последица неолиберализма јесте и системска разградња свега колективног (у том смислу и националног и државног), од идентитета до институција, што је отворило пут корпоратократији као прихватљивом и легитимном облику политичког система (конкретно, у глобалној равни у 21. веку то се односило на корпоратократију трансатлантске дубоке државе, но овакав приступ примењиван је у разним државама од стране домаћих „тајкунских“ корпорација које су располагале довољним потенцијалима моћи економске и политичке моћи, те преко истовременог подупирања и власти и опозиције контролисале институције и управљале политичким процесима).
Богати су постајали још богатији, сиромашни још сиромашнији. Између њих стајале су државне институције, предвођене политичарима који на функције нису могли ни доћи без подршке корпорација, а на њима нису могли дуго опстати ако нису радили у интересу корпорација.
Наравно, такав „алгоритам“ погодовао је развоју политичког клијентелизма и бујању корупције до неслућених размера. Неки примери, попут екстравагантног сина председника Екваторијалне Гвинеје толико су бизарни, да се о њима већ деценијама пише по целом свету, слика државе у међународним односима креира се према томе.
Елем, корпоратократију која почива на политичком клијентелизму и изазива бујање корупције у државним институцијама најчешће не може зауставити опозиција, пошто на растурању авангардне, антисистемске опозиције увек заједно раде и корпорације и власт, док она системска опозиција не представља суштинску претњу пошто и њу предводи део клијентелистичке елите (другог дана протеста на Непалу демолирана је и кућа ћерке једног од најпознатијих лидера опозиције).
Кад се све излије на улице
Странке, у власти или опозицији, могу се (само)називати социјалистичким, либералним, народним или демократским - потпуно је свеједно, јер сврха постојања и циљеви деловања клијентелистичких партија остају исти. Међутим, испоставља се да овакву поставку ипак може дестабилизовати или привремено срушити широко распротрањено незадовољство када се „презрени“ и „гладни“ излију на улице, пре свега захваљујући друштвеним мрежама.
Овај закључак потврђен је 2022. године у Пакистану и на Шри Ланки, затим 2023. године у Бангладешу, а ево сада 2025. године и на Непалу.
Индикативно је да су се сви ови протести након којих је уследило свргавање власти одиграли у Јужној Азији (или како се некада називао овај географски простор - Индијски потконтинент), региону унутар којег, упркос свим разликама, ипак постоји доста сличности (везаних за културу, вредности, филозофију, али и економију, безбедност и политику).
Ово се дешава због неколико разлога. Прво, економска криза настала као последица дешавања током пандемије и даље траје у овом делу света. Просечна старост становништва је међу најнижим на свету, а просечна стопа незапослености тог младог становништва међу највишим на свету.
Друго, политичке структуре, одавно навикле на корпоратократију и клијентелизам као једине облике владања, често губе додир са реалношћу и занемарују (или чак уопште не примећују) раст незадовољства код народа.
Треће, када власт коначно схвати да незадовољство расте, обично се таргетирају друштвене мреже као кључни узроци тога и онда се посеже за рестриктивним мерама. Међутим, обично се дешава и да је то закаснела мера и да аутоматски изазива излазак на улице након којег више ништа није исто.
Четврто, у друштвима (и даље) оптерећеним последицама колонијализма, није тешко направити асоцијацију да корпоратократија подсећа на колинијализам, па се и домаћи политичари изједначавају са (британским) колонизаторима. Из таквог политичког наратива проистиче да се на улицу излази ради борбе за слободу (бори се против окупације), а у таквим биткама све је дозвољено, па и прекомерно насиље.
Шта се променило?
Ових дана много се писало о учешћу „спољног фактора“ у организовању немира на Непалу, обојеној револуцији и сличним тезама. Идентично, као и у претходним случајевима. Ипак, ако се на примеру Пакистана могу још и приметити та „спољна мешања“, то је тешко уочити у Бангладешу, а готово немогуће на Шри Ланки. Такође, питање је: шта се то променило у ове три земље након свргавања власти? Одговор је: апсолутно ништа.
Ништа чак и у њиховој спољној политици или поимању националне безбедности. Циљ мешања „спољног фактора“ и обојених револуција је да се спољнополитички курс државе промени и да она „уђе“ у различите врсте „безбедносних аранжмана“ са новим партнерима.
У Карачију, Даки и Коломбу то није био случај, а са великом поузданошћу може се тврдити: неће бити ни у Катмандуу. Уосталом, пре седамнаест година у сличним дешавањима и готово из идентичних разлога на Непалу је збачен монарх и успостављена република.
Напослетку, треба рећи и да је колективни Запад у „фази опадања“ и такође у огромној кризи коју индукују корпоратократија и политички клијентелизам. У таквим околностима они нису способни да изводе обојене револуције на начин како су то чинили две деценије раније.
Није сваки протест обијена револуција. Оно што се примећује у Јужној Азији, јесте да корпоратократија, упарена са неизоставним политичким клијентелизмом и последичним „заробљавањем институција“ узрокују огромно незадовољство које мотивише широке слојеве друштва на насилне протесте.
Посматрајући из теоријског угла, како сада изгледа, а уколико се не буду системски решавали разлози незадовољства, ово се најпре може изродити у перманентне револуције.
О перманентним револуцијама писао је још давно Лав Троцки. Када другачијег решења нема, „презрени“ и „гладни“ устају, то им је једини излаз. Јер, неолиберална матрица, овако како је постављена, не доноси им ништа друго него да протоком времена постају још сиромашнији, док ће богати постајати још богатији.
Потпуни хаос
Нова расподела богатства неће се вршити уређем система и организовањем институција, него перманентном револуцијом и успостављањем ад хок механизама којима ће се инаугурисати привремене мере за „задовољење правде“ како би се незадовољство „издувало“. Свакако, овакав развој ситуације није никакво решење, чак ни привремено.
У потпуном хаосу који може настати биће растурене све институције, а отвориће се широк маневарски простор за „спољно мешање“ великих и регионалних сила које за то буду заинтересоване. Просто, ад хок механизми нису претерано корисни за изградњу праведног система који ће трајати, а „задовољење правде“ на дуги рок суштински ништа не доноси „презренима“ и „гладнима“. Услед тога, за даље праћење криза у Јужној Азији и анализу шта се може дешавати, кључно је сагледавати које ће институције опстати и како ће функционисати. Ако се и након протеста настави са клијентелизмом нове политичке елите и заштитом корпоративних интереса нове пословне елите, биће убрзо и нових протеста. Ако се институције буду нагло развлашћивале и гасиле, улази се у фазу перманентих револуција.
Погледајте и: